Први и једини часовничари у Брусу
Живадинка и Срба Чајић поносни су што су своjу радњу и занат сајџија одржали и пренели на следећу генерацију
Дуже од шест деценија у породичној кући Србе и Живадинке Чајић у Брусу ради часовничарска радња.
Иако се у данашње време многа тога променило и занати изумиру, ова угледна фамилија бори се да своје знање и умеће преноси с колена на колено. Часовничарска радња, отворена 1963. године, сада се реновира у модернију и прихватљивију за данашње време, а посао преузима њихов син Небојша.
Почетак у земунској фабрици
Пензионисани сајџија, прецизни механичар и гравер, мајстор Срба и његова супруга Живадинка, прва жена часовничар у Србији, присећају се почетка.
– Потичем из старе бруске фамилије. Већ мој деда био је познати занатлија и трговац. Имао је касапнице и опанчарску радњу са 24 радника у време Обреновића. Отац Љубиша био је судски службеник, а мајка Ковиљка угледна домаћица – прича Срба.
Он је после завршеног осмогодишњег образовања у Брусу школовање наставио у чувеној Фабрици сатова „Инса” у Земуну, где се и запослио.
Међутим, првобитни породични планови били су другачији:
– Требало је да упишем средњу школу „Никола Тесла” у Београду и пошао сам на упис с оцем, не знајући за промену плана. Наиме, отац је имао склопљен договор с одговорнима у „Инси” о мом упису на занат. Тамо се за учење заната добијала плата од три хиљаде. У први трен то је било велико разочарење за мене, јер сам говорио да желим да будем радио-механичар, а не сајџија – прича наш домаћин.
Присећа се како је отац био неумољив и да је поставио ултиматум: или у фабрику сатова или назад у Брус. Ипак га је убедио да је то школа за цео свет!
У Београду је Срба остао четири године, три је провео на занату, а једну у „Инсиној” служби. Ту је осим сајџијског заната савладао ватрогасни, али и курс за рукометног тренера и судију. Добро му је ишло, планирали су да га пошаљу у Кумровец у школу „Јосип Броз Тито”. Међутим, све је прекинуо изненадни позив за војску. У војсци у Крагујевцу завршио је занат за радио-механичара.
После му је то знање добро дошло па је у Брусу поправљао и чувене нишке телевизоре.
Супруга Живадинка прикључила се сајџијском послу 1970. године, пошто је положила стручни испит пред општинском комисијом. Али томе је претходила велика љубав, а Срба није штедео време да је упозна с тајнама заната.
– Завршила сам два разреда гимназије у Брусу, а Србу сам први пут видела када је на одсуству у војсци дошао да се види с родитељима. Ја сам шетала с другарицом и када сам га погледала у очи, тог момента сам помислила: за овог човека ћу да се удам – кроз осмех говори Живадинка.
Тако је и било, а она се и данас сећа како је почела да учи занат:
– Он ми каже само гледај како ја радим, ја узмем оловку и цртам по редоследу зупчанике, пратим како се растура сат, записујем поступак, онда гледам како се склапа сат. Кад пустим у рад сат који сам поправљала и кад он почне да откуцава време, осетим срећу и задовољство.
Тако је с годинама и посао напредовао.
– Пошто је тих година било много руских сатова, нисам све послове могао сам да обављам, па ми се у послу придружила супруга. Када је положила испит, отворила је радњу и самостално радила. Увек смо радили у породичној кући, у почетку за једним столом, а после у радњи. Отворени за муштерије у свако доба дана. Дешавало се да муштерије дођу увече и замоле да за сутра буде поправљен сат. Никада их нисам одбијао – сећа се Срба.
Поправљали руске, јапанске, швајцарске сатове
Он каже и да су за сајџијски занат потребни квалитетни резервни делови, опрема се набављала из иностранства, па су и он и жена много путовали. Материјал за руске, швајцарске и јапанске сатове куповали су у Италији, Немачкој, Швајцарској, Пољској, Бугарској, Румунији, Грчкој, Мађарској... Све што су зарађивали улагали су у репроматеријал, додаје мајстор.
Били су једно уз друго, заједно су учили, допуњавали се. Тако је и до данашњих дана. Сада посао преузима старији син Небојша.
– Он поред сајџијског и златарског заната у радњу уводи и оптику – хвали се Живадинка, додајући да други син Ивица има такође свој породични приватни посао на Копаонику, а посебне речи хвале упућује за своје снахе, Виолету и Снежану. Ту су и унуци Николина, Филип, Александар и Синиша и праунуци Федор и Дина.
Живадинкин хоби – сакупљање рецепата
Осим по јединственом занату, Живадинка је постала последњих десетак година позната и у кулинарским круговима Србије. Вишеструки је победник на саборима народног стваралаштва, добитница многих награда. Њени рецепти објављивани су у дневним листовима и часописима. Као круна тог рада настала је књига рецепата „Традиционална јела Бруса и поткопаоничких села”.
Бави се и фотографијом, снима камером, слика и учествује на ликовним колонијама.
