Пут у постојбину вина
Грузини се поносе винима хванчкара, кинџмараули или саперави, Јермени чувеним коњаком „арарат”, док је званично ово пиће у Ирану дозвољено само верским заједницама, хришћанима и зороастријцима током верских обреда
На крајњем југоистоку Грузије, у раним поподневним сатима, стигли смо у винску регију Кахетију. Југоисточни део Грузије близу границе с Азербејџаном важи за једну од најстаријих винских регија на планети. У области Малог Кавказа, између Персије и Грузије, пронађена су најстарија налазишта повезана с производњом вина, која за сада потврђују да је на подручју данашње Грузије, Јерменије и Ирана, настала прва на свету обрада грожђа у ове сврхе.
С обе стране магистрале, која нас је од престонице Тбилиси одвела на југоисток, километрима се нижу валовити брежуљци испуњени виноградима, који ће процесом ферментације за неколико месеци постати најчувенија грузијска вина, хванчкара, кинџмараули или саперави.
Сигнани, центар винске регије
Пут нас је водио кроз винограде, све до необично великог, високог брда у средишту низије, на чијем смо врху и на крају пута стигли у Сигнаги. Живописни градић који носи ласкаву титулу града вина и љубави, центар је винске регије Грузије. То је елегантно место реновираних старих кућа, истурених китњастих дрвених доксата.
У Сигнагију смо провели неколико сати, прошетали калдрмисаним улицама старог града и посетили ресторан ради дегустације локалног вина. У повратку и у непосредној близини, свратили смо у оближњи манастир Бодбе, и видели место где је у винској регији Грузије у 4. веку сахрањена Света Нино (или Нина), најзначајнија грузијска светица која је Грузинима донела хришћанство.
Занимљиво је да су на северу Грузије, као доказ мушкости, кавкаски горштаци све до недавно испијали локално вино из рога уловљеног муфлона.
Најчувенији коњак на свету
Након обиласка винске регије Грузије, кренули смо у Јерменију и стигли у престоницу Јереван. За време боравка добила сам позив да посетим Фабрику коњака „Арарат”, производњу вероватно најчувенијег коњака на свету. Иако се овај коњак производи још од 1887. године, када је фирму основао Нерсес Таирјан, здање у којем су данас смештени производња и музеј подигнуто је 1953. године и налази се на врху брда, у централном делу престонице.
Фабрику коњака је 1998. купио је француски бренд „Перно Рикар”, у чијем су власништву, на пример, „Абсолут” (вотка) и „Бакарди”.
На крају обиласка фабрике, где смо видели буриће у којима се складишти коњак и фотографије светски познатих људи који су ову фабрику посетили (међу којима има и представника Србије), позвани смо на дегустацију три врсте коњака. Први коњак, старости шест година, био је бледожућкасте боје; други, старости осам година, био је окераст и с укусом кајсије, националног воћа Јерменије; трећи и најтамнији – окерастосмеђи, старости десет година, имао је укус кафе. Последњи коњак који смо пробали, с најмањим процентом алкохола, послужен с минијатурним колачићем од алве украшен орахом, био је савршен спој мириса и укуса, и добио све наше похвале. Кенац! (живели, на јерменском).
У готово беживотном кланцу, дуж магистрале која је између винограда водила ка југу Јерменије и иранској граници, стигли смо у Арени. У винаријама овог места, најчувенијим у земљи, прави се и стари вино с географским пореклом. У једној од винарија поред магистрале дегустирали смо локално бело вино воскехат и црвено арени, обишли смо процес производње у који нас је повела једна од власница, и затим оброк у виду рибе из локалног потока зачинили јерменским вином.
На раздаљини 270 километра јужно од винске регије Арени, магистрала у кањону завршава се границом с Ираном. Хиљаду и петсто километара јужније, вожњом одличним иранским путевима стигли смо у Шираз, град вина и песника, смештен на иранској висоравни надморске висине око 1.500 метара. На јужном прилазу Ширазу прошли смо између валовитих брда пшенице и засада винове лозе, по којима је овај крај познат још из периода антике.
Шираз за душу
Суви чокоти винограда у касно пролеће подсећају на то да је сорта вина шираз настала на овим подручјима, испијана још у време ахеменидских царева, Кира Великог, Дарија и Ксеркса. ДНК анализом утврђено да француска сорта винове лозе сира, којој је годинама приписивано порекло древне сорте шираз, у ствари није персијског порекла, већ потиче из околине Сиракузе, са Сицилије. За разлику од француско-сицилијанске, шираз из Персије називају „вином за душу”.
Иако су вино и алкохол уопште након Исламске револуције 1979. у Ирану изричито забрањени, многи Иранци ће вам рећи да ако знате где да тражите, наћи ћете. У четвртак увече, када је почетак викенда у Ирану, на неколико места у центру видели смо румене младе становнике Шираза како се весели враћају из ноћне шетње, или неке приватне журке на којима се вино обилато пије. Званично, вино је у Ирану дозвољено само верским заједницама, хришћанима и зороастријцима током њихових верских обреда, што, кад боље размислите, практично значи да негде мора да се производи.
Пиће у част Шарла Азнавура
Коњак арарат прави се од локалног белог грожђа из чувених винограда јужне Јерменије. Након оснивања, фабрика је производила и вино, и коњак, пре него што се један део фабрике – онај за вино – трајно раздвојио. Један од најчувенијих мајстора производње био је Маргар Седракјан, који је током четрдесет година рада у овој фабрици креирао неколико врста коњака – укључујући и онај који носи назив по најчувенијем Јерменину, Шарлу Азнавуру – и у чије је време коњак достигао светску славу.
Град песника
Шираски култ вина и несрећних љубави величанствено је описан у песмама Хафиза, најчувенијег персијског песника и великог узора Гетеу, који је рођен у Ширазу, у 13. веку. Осим њега, из Шираза потичу и други велики песници (на пример Саади), те град и данас носи назив град песника. Маузолеји Хафиза и Саадија, окружени мирисним баштама лимуна и ружа, и шумарцима чемпреса, места су у граду на које радо долазе млади Иранци и Иранке да читају њихове стихове, или да се осаме и ашикују, јер интимизирање на јавном месту у Ирану није дозвољено.
