Кабаница за моћ и престиж
Жеља за што бољим статусом у друштву одувек је била важан покретач његовог развоја, једна је од порука изложбе Етнографског музеја. Благо вредних сакупљача, етнолога и колекционара пред публиком
На почетку пута кроз време, како бисмо могли још назвати изложбу у београдском Етнографском музеју, прво што посетиоцу падне у очи јесте лични прибор за путовања, са све сапуном и четком за бријање, чувеног кустоса с прве половине 20. века Христифора Црниловића.
Учитељ сликања из Власотинца сакупио је за живота збирку која је толико вредна да је сама по себи својеврсни музеј.
Поводом 120 година од прве изложбе Етнографског музеја, приређене 20. септембра 1904. године, тим кустоса ове институције желео је да осветли рад етнолога који су још током 19. века па до наших дана вредно радили на прикупљању експоната и истраживању народног живота од јужне Србије до Далмације и Босанске Крајине. Тако је настала изложба „Меморија – теренска истраживања Етнографског музеја”, која ће трајати годину дана, а у плану је припрема обимније, сталне поставке.
У потрази за народним обичајима
– Кустоси су некада путовали воловским коњима или на коњу, кроз непроходне терене, блато, стрме стазе, стизали у најзабитије село да саслушају или забележе анегдоту или народни обичај, донесу вредан историјски предмет који захваљујући њима и данас сведочи о времену како се некада живело. Наш музеј се разликује од свих осталих баш по врло развијеним теренским истраживањима, од првог дана па све до данас – каже Татјана Микулић, члан тима Етнографског музеја који је припремио изложбу.
Саговорница „Магазина” додаје да је данас технички све много лакше. Постоје добри путеви, аутомобили, лаптоп, мобилни, интернет… Стиже се брзо, фотографије се шаљу телефоном исте секунде. Проблем је што нема више толико материјала као некада. Зато се Музеј окреће истраживању савремених друштвених појава, променама у начину живота, утицају технологије на свакодневицу.
Наглашава и да су у претходним годинама обимна етнографска истраживања обухватила становништво Ресаве, Неготинске Крајине, Сјеничко-пештерске висоравни, Косова и Метохије, околине Зајечара и потом Књажевца, Ђердапа, Бора и Ужица.
Проблем је недостатак простора у депоима, да би се остварили још неки подухвати, као што је, примера ради, у Немачкој пажњу привукла изложба начина живота у бившем социјалистичком, источном делу ове земље, познатом и под скраћеницом ДДР, где је приказан период током седамдесетих година, од стила намештаја па до других феномена.
Оно што је код нас интересантно за то доба јесу куће у источној Србији и на потесу према Вршцу, које су градили гастарбајтери. Та промена у дотадашњем начину градње, подизање великих кућа с фигурама лавова и других симбола богатства имало је за циљ да покаже новостечено материјално богатство и престиж.
Било је и примера да је нагла појава технике навела појединце да купују електричне уређаје и пре него што је у њихово место дошла струја и нису имали где да их прикључе.
Теренски рад минулих деценија показао је да је жеља за престижом постојала одувек, само што су се моћ и друштвени статус у првој половини двадесетог века приказивали у богато опремљеним, гиздавим коњима који су били понос угледних људи и симбол носилаца јавних занимања – од сеоских и старешина области, преко сердара и војвода, па до владара или „свадбара”. Седла су због тога прављена од најквалитетније коже, меке и чврсте, окови и везе од метала, украси од злата или сребра, исковани или филиграном спојени с уметнутим драгим или полудрагим камењем.
Богато украшено оружје и добри коњи за мушкарце су дуго били посебан статусни симбол. Поред тога што се могло употребљавати у борби или лову, оружје је имало своје место и у обредима и обичајима.
Кабаница се шила само за богате, као и кафтан. У Војводини то је био гуњ у којем су се богатији младићи венчавали, а они сиромашнији позајмљивали су у цркви, па би га после женидбе враћали.
Експонате којима данас може да се похвали Етнографски музеј у Београду сакупљали су не само кустоси, већ у времену и пре него што је 1901. основана ова изузетно важна културна институција, лаици, сељаци, учитељи, свештеници, ентузијасти… Међу дародавцима биле су и многе угледне личности па и стране дипломате и конзули.
У тек основаном Етнографском музеју 1901. године први кустоси су били Емило Цветић, Никола Зега, Сима Тројановић, Боривоје Дробњаковић, Нико Жупанић, Милена Лапчевић.
Експонати су стизали и из владарских кућа, тридесетих година прошлог века. Музеј су обогатили и експонати које је поклонио краљ Александар Први Карађорђевић.
Гумени опанци и радио
Међу експонатима нашли су се дечји гумени опанци, набављени 2003. године, који су се правили непосредно пред Други светски рат у фабрици за производњу гуме „Рекорд”, а касније и „Тигар” у Пироту. Ту је и радио-апарат из 1954. године, а уз њега иде и прича о послератној електрификацији.
„Село Праћина било је прво које је добило електричну мрежу после рата и због тога је добило име Кончарево, по Радету Кончару, чије је име носила фабрика која је произвела опрему за електрификацију”, истиче Милош Матић у каталогу. Његовом заслугом лане је набављен модел произведен у фабрици „Космај” и тако обогаћен изложбени фундус. Важан експонат да нас подсети на време када је свако село захваљујући пристизању радио-апарата лагано постајало део глобалног друштва.
Лопта крпењача
Збирка дечјих играчака у Етнографском музеју формирана је тек 1958. године. Повод је била изложба „Дечје играчке”, ауторке Милице Матић. Том приликом су за потребе изложбе на терену прикупљане старе играчке, али су овим поводом прављене играчке према упутствима учитеља и на основу сећања старијих жена на њихово детињство. С обзиром на то да су те играчке прављене према моделима какви су се некада користили у игри, у музеју су сматрани врстом реплике. Међу њима је и лопта крпењача, направљена од чарапа и увезана канапом.
Збирка Христифора Црниловића
Међу колекционарима истакнуто место припада сликару и колекционару Христифору Црниловићу. Осим 2.600 предмета велике културне вредности, његова збирка обухвата и 1.617 негатив-плоча објеката снимљених на терену и из збирке, више од 23.000 листова рукописне грађе забележене на терену.
Дечји кафтан
На овој изложби пажњу је привукао дечји кафтан из западне Србије којег је набавио Чех Јован Машин, дворски лекар кнеза Михаила и краља Милана, оснивач Српског лекарског друштва. Његово прво радно место по доласку у Србију, како је у каталогу изложбе забележио етнолог Милош Матић, било је Ваљево, у коме је и набавио овај предмет. Јован је био отац Светозара Машина, првог мужа Драге Машин.
