Живот је несхватљиво чудо

„Живот је несхватљиво чудо јер се непрестано троши и осипа, а ипак траје и стоји чврсто као на Дрини ћуприја”, речи су великог Иве Андрића, нашег јединог нобеловца којег тек сад, захваљујући глумцу Тихомиру Станићу и телевизији, боље упознајемо у серији „Нобеловац”.

И онда, и сада, и вазда, трошимо једини нам дат драгоцен живот. Осипамо га чекајући неке боље дане, трошимо на неважне људе, на баналне објаве које имитирају живот, на свађе и расправе, на доказивања, мржње и сујете... на онлајн продаје, редове на каси, саобраћајне гужве... на братоубилачке ратове... на испразне ТВ садржаје... А тај прави тренутак среће и испуњења никако да дође. У томе нам добрим делом помаже телевизија. Идеални потрошач наших живота...

Када сте паметно искористили своје животне тренутке? Када сте узели књигу у руке?... И извукли поуке?... Бар за реченицу, две постали мудрији? И искрено, да ли сте читали Андрића? Оног чије цитате олако „качимо” на друштвеним мрежама... Оног за којег један учесник ријалитија тврди да је Тито? Оног којег смо имали као лектиру код строге нам и неумољиве професорке? Можда ће нас ова серија, на коју смо дуго чекали, мало убрзати и мотивисати да то и учинимо, што пре. Док не потрошимо цео живот. А да ли ће нас учинити бољим људима? У то сумњам. Јер се трошимо и осипамо, из дана у дан.

И сам Станић чекао је деценијама, упоран, истрајан и чврст као на Дрини ћуприја, да ову своју животну фасцинацију великим писцем преточи у драмску играну структуру. Неодустајање од Андрића већ само по себи је велики подвиг. А да ли је у томе и успео? Каже да већ годинама покушава да приволи публику и скрене јој пажњу на овог нам великана. Рударски је то посао, често узалудан, сизифовски... Поготово у данашње време када се за књигу ретко латимо. А да то није лајфкоуч литература. О младима да и не причамо, они су заувек дигли руке од писане речи.

Пред нама је још шест епизода да овој серији дамо шансу да се издигне из књижевних, а не драмских реплика, да заживи, да се избори, да се не оспе као и сам живот. Није лако једног таквог надасве необичног мислећег интелектуалца, богатог унутарњег духовног живота, посве интровертног и не превише логореичног, оголити пред камерама и учинити га драмски атрактивним ликом, онаквим због којег бисмо се задржали крај малог екрана. Станић се прихватио тешког задатка, свестан да публике неће бити увек, баш као и својевремено у театру, и да ће увек бити и оних који ће рећи – „е, то баш и није било тако!” Или оних који ће олако угасити свој ТВ, не потрудивши се да сазнају. Таква је, нажалост, одувек била судбина великих дела. Увек су побеђивале „Жикине династије”, „На вечери код...”, Сулејмани, и „Игре судбине”... Андрићу није било лако, изгледа, никада. Ни онда, ни сада... Комунисти су сумњали, а данас исто то чинимо ми!

Тешко је бреме Станић преузео на своја плећа. И како једног таквог особењака, који се више чита, а мање са њим „разговара” – преточити у драмски динамично, интерактивно штиво. Досаду је најтеже драматизовати. А још теже изборити се са ријалитијима у ТВ понуди и онима који са солитера Београда на води, гледају у Дунав, а не у Саву.

Такође, није лако када се један човек прихвати свега, и режије, глуме, писања, продукције. Ту објективности нема... А још мање отклона према створеном чеду. Управо из тих разлога, овој серији недостаје животности, јер и велики су били само мали обични људи, истих животних потреба... Е, то једноставно и мало најтеже је дочарати. О великим делима већ смо читали у читанкама. А драмска дела служе да открију ону другу несхватљиву нит које у историјским уџбеницима нема.

Кад год мислимо да су нам се за нешто „отвориле очи”, то обично значи да смо их за стотину других ствари затворили, рекао је још Андрић. Управо нам те друге очи недостају... Верујем да ће се отворити до осме епизоде!

У НОВОМ "КАДРИРАЊУ" У "ТВ РЕВИЈИ", КОЈА ИЗЛАЗИ У ПЕТАК 18. ОКТОБРА УЗ "ПОЛИТИКУ", ПРОЧИТАЈТЕ ДА ЛИ УЗ МНОШТВО КАНАЛА ЗАИСТА ИМАМО ИЗБОР