Српска слава је благо човечанства

Пре тачно десет година, породична слава код Срба уврштена је на УНЕСКО репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа човечанства, на основу одлуке одговарајућег Међувладиног комитета. То је први упис културних добара из Србије на ову листу.

Слава, позната још и као крсна слава, крсно име, свети, српски и црногорски је народно-црквени обичај и после Васкрса и Божића, трећи најважнији породични празник, увек повезан са даном одређеног хришћанског светитеља. Она је толико карактеристична за Србе и Црногорце да представља знак њиховог препознавања и идентификације. Ова јединствена форма породичне традиције присутна је из периода пре христијанизације када је била везана за култ предака породице.

Најчешће славе су Свети Никола — Никољдан (19. децембар), арханђел Михаил — Аранђеловдан (21. новембар), Свети Георгије — Ђурђевдан (6. мај), Свети Јован Крститељ — Јовањдан (20. јануар), Свети Димитрије Солунски — Митровдан (8. новембар) и Свети Сава — Савиндан (27. јануар).

Славу славе пре свега породице, али и разне заједнице и институције попут насељених места, поличичких организација. Београд прославља Вазнесење Господње као своју славу. У појединим местима, сеоска слава се прославља на отвореном, најчешће на неком битном месту за насеље (поред цркве, капелице, гробља, зборишта) и назива се масла, литије или заветине. Српске школе славе Светог Саву као школску славу.

Славу такође празнују данашњи Македонци, али се среће и код римокатолика у Боки Которској, Конавлима, јужној Херцеговини, Далмацији и Босанском Грахову, код Албанаца римокатолика у северној Албанији, неких муслимана у Босни и Санџаку, Горанаца и Јањеваца. По мишљењу руског етнолога Јастребова и код Срба који су променили веру (римокатолици, муслимани) јавља се слава, али то су само „остаци” оног традиционалног православног ритуала.