Што нисам могла, морала сам
Како се већ четврт века бори за достојанствен живот сина који има церебралну парализу и вишеструку ометеност, како се с тим носила као мајка и лекарка, др Драгана Бојић је дала одговор већ у самом називу своје књиге „Можеш ти то, мама”
Да напише шта су она и њена породица, а пре свега мали Филип, сада двадесетпетогодишњи младић с дијагнозом церебралне парализе, преживели током четврт века борбе с овом болешћу, др Драгана Бојић признаје није било лако. Пред њом је стајао само, како је рекла на прошлонедељној промоцији књиге „Можеш ти то, мама” – бели папир.
Требало је направити план, од помоћи није било ни пет књига на енглеском језику, који су заправо били више приручници, а она није хтела да напише још један такав.
Још теже, требало је вратити се уназад, поново проживети тешке дане и бројне трауме, али хтела је да напише другачију причу и да свакој мајци, оцу, породици поручи баш оно што је ставила у наслов своје искрене приче: можете се борити и – изборити.
Зато је сала у Коларчевој задужбини на промоцији ове књиге била препуна. Стајало се уза зид, седело на поду… Док је Драгана причала био је мук, чула се свака реч, а за искреност је била награђена дугим аплаузима. На видео-биму, иза њених леђа, мењале су фотографије на којима младић Филип, у плавом шортсу на туфне, залива биљке у башти, вози собни бицикл, вежба, плива, носи корпе с цвећем… Ту је и потресна фотографија снимка скенера на којем се види да је велики део мозга оштећен болешћу.
Непланирано сведочанство
– Док је био мали, прелазили смо с Филипом степенице развоја које прелази и свако друго дете: обданиште, школа… Некако сам знала где идемо, али у једном тренутку више нисам видела следећи корак. Онда сам размишљала да би било добро да то запишем, да то неко чује, види… Мислила сам да је то један транзициони моменат, нисам књигу планирала – била је искрена Драгана Бојић.
Признала је да је било тешко вратити се на прве тренутке, који са собом носе ретрауматизацију, али, како је казала, постојала је дистанца од четврт века, па је доминирао осећај неке тихе туге.
– Осим тога, око мене се стално мувао, нешто причао, тражио наш младић, како сада зовемо Филипа. Али, с друге стране, требало је описати оно што сам заиста осећала као мајка. Покушала сам да објасним то стање из угла лекара, али сам желела да то може да разуме и неко ко ништа не зна о тој теми. Помагало ми је, просто сам постала и зависна од тог писања, мада је за све била тајна да пишем, јер нисам знала куда ће то да одведе. Понекад бих некоме рекла – искрено је испричала ауторка књиге „Можеш ти то, мама” (издање „Вукотић медија”).
Признаје да јој је најтежи део био да напише како дете Филип размишља. Разговарала је с другарицама које имају сличне проблеме, али су јој и искрени разговори с колегама који познају књижевност значили. Тако је у радњу увела и интроспекцију детета о томе како је одрастао, формирао се као личност, имао своје ставове.
Писац Вуле Журић, који је на промоцији имао улогу модератора, похвалио је др Драгану Бојић што је „успела да не помиње имена људи, сестре, оца дечака и супруга, као и неких других чланова породице и да створи врло упечатљиве књижевне ликове, који учествују у правој драми”.
Осим тога не помиње у књизи ни градове, болнице где су ишли да би наставили своју борбу, али су та места живо описана, а „врло је важно сетити се какав је свет око те болничке собе и то ће јако да значи људима који се суоче са сличном ситуацијом”.
Један од најдирљивијих делова књиге је прича о стручњацима, људима с којима се Филип кроз своје одрастање сусретао, с којима је вежбао, учио, борио се.
– Од тих дивних људи је и почела ова прича. Добро се сећам тог дана када се Филип после 280 дана проведених у болници вратио кући и када је отац могао први пут да загрли свог малог сина. Следећих дана, нас двоје, који смо у том тренутку били лекари специјалисти и доктори наука, нисмо знали који је следећи корак. Познавали смо мишићне групе, нервне путеве, њихов распоред у мозгу… Све смо то знали, али шта с тим – то нисмо знали. И наравно, као и у сваком послу, сви знамо ко је најбољи међу нама, чули смо за једно име. Ирма Чолак Антић! Била је професорка на Вишој физио-терапеутској школи и водећи терапеут. Била је блистава звезда водиља свега што је наше дете научило у наредним годинама. Била је гранитна стена на коју смо се сви ослањали – навела је др Драгана Бојић.
Средњи део књиге је посвећен, како је рекла, за друге људе често невидљивом свету: физикалне медицине, стимулације, бројних терапеута.
– Тај свет је мени донео радост, смисао живота, хармоније, јасан циљ до којег сам знала како стићи, а то сам урадила уз њихову помоћ. Они су главни јунаци књиге поред нас троје. Ирма више није међу нама, ту је њена ћерка. Задовољство ми је да после 25 година могу да уперим светло на њих и да им захвалим – рекла је др Бојић.
Изнела је један суморан статистички податак: 80 одсто мајки остаје само с дететом које има церебралну парализу:
– Статистика каже да ће се ове године родити 240 деце с церебралном парализом: то је 240 мајки, очева. То не изгледа велики број, али наше највеће удружење жена има 300 чланова. Да се мајке које ће добити дете с церебралном парализом удруже у току само две године биле бисмо највеће удружење жена. Годишње се обави 15.000 прегледа: децу доводе мајке, очеви, сестре… Тако стижемо до броја од 45.000 људи, то је град величине Сремске Митровице. Зато верујем да је њих важно поменути – рекла је др Драгана Бојић.
За жене без подршке
Додала је да она можда није најбољи пример јер је често имала подршку, али је поручила да много већа група жена које имају болесно дете пролази кроз изузетно тешке тренутке, али остају упорне у борби за своју децу и зато је књигом поручила: Можеш ти то, мама!
После промоције, док се формирао дугачак ред за потписивање књиге, Драгана је изјавила да не може да захвали свима који су јој током протекле две године помогли да њена прича добије садашњи изглед.
– Све ми је било инспирација. Док сам покушавала да се сетим детаља свих протеклих година у исто време сам пажљиво посматрала окружење. Често се дешавало да нечији коментар или поступак покрене раније успомене и тиме ми помогне у писању. Током медицинске едукуције и у свом каснијем раду нисам стекла вештину писања, али сам срела дивне жене које су ми помогле да ту вештину научим. Тања Корићанац, Сања Степановић Тодоровић и Љубица Марковић, свака на свој начин, биле су ми током ове две године прецизан путоказ у тренуцима кад нисам била сигурна којим путем да кренем. На томе сам им неизмерно захвална – рекла је за „Магазин” докторка Бојић.
На крају вечери није било довољно књига за све који су желели да је купе. Драгана је још дуго остала у разговору са студентима дефектологије који су је позвали да одржи гостујуће предавање. Чекале су је и друге мајке које имају децу ометену у развоју.
Лоши и добри дани
За Ненада Глумбића, дефектолога, ова прича је „ода свим мајкама сличне упорности”.
Он је указао на проблем социјалне изолације коју искусе ове породице: – Људи се повлаче, некад из намере да не погоде породицу, покад јер не знају ни шта би требало да кажу. Моје виђење Филипа потиче из једне такве развојне или животне прекретнице, везане за школовање. То је доба масовног промовисања инклузије, које је требало да преуреди систем школовања према потребама детета, а у конкретном случају то се претворило најпре у пародију, а затим и у гротескну ситуацију где је Филип у једном тренутку био и физички изолован.
Други проблем на који је указао тиче се суочавања родитеља с оним што нису очекивали рођењем детета и пред тим изазовом неки поклекну.
– Нико не пролази лако кроз то. Сасвим је у реду да људи признају да не могу. Они нису ни несаломљиви, ни непобедиви, како често медији пласирају њихову улогу. То су људи који имају своја ограничења, своје боље и лошије дане који захтевају подршку која може да буде стручна, али и крајње неформална – рекао је он.
Аплауз за Марка Башицу
Драгана Бојић се одлучила за нетипичну промоцију. На средини је најављено изненађење. Музичко.
– Неке ствари је лепше рећи песмом него што бих то сама умела – поручила је она.
Онда је микрофон у руке узео, као од стене одваљен крупан момак, дивног гласа и запевао италијанску канцону, а затим и стихове Оливера Драгојевића: „Мени требаш ти”.
Марко Башица корисник је установе за специјално васпитање „Милан Петровић” у Новом Саду. Овај младић пропевао је пре него што је проговорио. Било је то у осмој години, писало је на видео-биму. Песме су, рекла је Драгана, биле посвећене свим мајкама које истрајавају у својој борби, као и успомени на Ирму Чолак Антић.
