Арсен, мој сапутник
Драгиша Недовић је написао „Стани стани, Ибар водо” и „Обраше се виногради” пре деведесет година. Коњовић је компоновао „Крадем ти се” пре више од сто. И, ево, још их певамо и свирамо. Тако ће бити и са кантауторском музиком и рокенролом
Наслов нове књиге есеја Ђорђа Матића гласи „Све било је музика” (у издању Центра за културу „Градац” из Рашке, где се засад може набавити поруџбином на телефон 036/736-273). Овај загребачки, истарски и београдски писац и музички критичар већ насловом реферира на чувену песму Арсена Дедића, где је музика изједначена са љубавним осећањем, а затим нас подсећа на то да музика и јесте све, да нас је пратила од рођења и у свакој фази нашег живота и кроз успехе и падове доба којем припадамо. Есеји Ђорђа Матића кроз фасцинантну асоцијативност доказују да сваки звук у историји музике има утицај на оно што је дошло деценијама после, да све јесте повезано, као у поетици Црњанског. Матићеви текстови повезују великане музичке сцене од поменутог Арсена, преко Корнелија Ковача, Здравка Чолића, новоталасних југословенских рокера, па се враћају до Џима Морисона, Боба Дилана, Мајлса Дејвиса, Шарла Азнавура... (У Матићевом претходном роману „Ниоткуда с љубављу” јунаци стасавају на „Кармини Бурани”, да би затим уронили у џез.) Текстови у књизи „Све било је музика” подсећају на то да и код сликара Миће Поповића постоје елементи рокенрола, а да је авангардни Коста Бунушевац утицао на то да „нови талас” у Београду има уметничку подлогу, и кроз андрогину појаву у спотовима Оливера Мандића, да своје место код правог слушаоца музике заузимају и Цуне Гојковић и Лепа Лукић.
Есеј који отвара књигу посвећен је Арсену, и то не његовој фази „Девојке за један дан”, већ композицијама у којима се прелама његова егзистенцијална криза, повлачење у музику као у сигурну кућу од зала дневне политике. Како доживљавате Арсенову иронију, његов „Тихи обрт” и неприлагођеност и да ли вам је ова музика тиме ближа, будући да одражава и оно што сте сами проживљавали одлазећи из Хрватске?
Мислим да ми нико није био ближи од Арсена, од његове музике и стихова, нарочито у оно ружно доба. Био ми је важан и раније, наравно, „од времена поезије и мира”, њим самим речено. Али кад сам отишао, од некога тренутка је био мој истински сапутник. Или сапатник, може и тако. Његов „Тихи обрт” из 1993. године најзначајнији је албум који се појавио у Хрватској у деведесетима, дакле, у првој деценији независности. И мени је био много важан тај албум док сам био у емиграцији, излизао се с годинама од слушања. Свака песма била је другачија, а заједно су чиниле нераздвојиву целину. Албуми су диван формат. Арсенова иронија за разлику од многих није била одмак од етичког принципа нити морално релативизовање, ако већ јесте била средство против ружне и кичерске, затроване стварности. Арсен се није подсмевао ономе што је Добро и Лепо, античким речником речено. Јесте био тежак, компликован човек. Прзница и мргуд. Тиме ми је некако био и остао још дражи. Силно ми се допало кад сам открио и спознао да је само такав, истински намћор, човек с милион мана, могао направити онакве романтичарске и духовите, али и ангажоване песме. Нисмо имали нити ћемо имати већега кантаутора.
Будући да се многе песме генерацијама памте по речима пре него по мелодији, како уопште тумачите ангажованост поезије у музици, тај одраз епохе у њој (јер све и јесте музика)? Да ли је из истог разлога Арсен писао о Окуџави?
Ја бих рекао да је најчешће обратно. Људи веома мало мисле о речима заправо. Али их зато често осећају, што је такође вредно. Па колико страних песама се раније слушало само наслућујући о чему говоре? Уместо тога, оно што се у њима другим рецепторима и сензибилношћу некако хватало било је важније. Наши најбољи текстописци заправо су били у мањини. Међутим, били су тако талентовани да су створили велики корпус радова, па се чини да је било више аутора него што их је заиста било. А директна ангажованост не ствара нужно и добру поезију. Написати лирску песму у лошим временима, истински добру љубавну песму рецимо, или рефлексивну, већи је ангажман од сваког паролашења. Ево: „Мир, брате, мир” била је друштвено ангажована, а има један од најтривијалнијих текстова уопште. И зато је у претходној генерацији Арсен писао о „дјечјем гласу Окуџаве” – управо због лирског, због префињеног, због оне меке душе и силне интелигенције какву је имао Булат Шалвович. Окуџава је иначе написао моју вероватно најдражу шансону о томе шта значи бити песник.
Док пишете о музици, пишете и о Југославији, али и о светским уметницима који су у њој оставили траг. Како су Корнелије Ковач и Здравко Чолић стварали епоху?
Тако што нису могли један без другога. Један је писао, и то најразноликијим стиловима, писао као школован музичар хитове, фрустриран што не пише „прогресивну” музику. А управо у поп-музици је био најбољи, поготово оно што је писао на поезију правих песника. Други је певао као нико пре њега, а није писао ништа. Њих двојица су били и физички антиподи: Бата, онако зарастао, с брковима и брадом. Здравко је био леп као анђео, скоро андрогина појава. Из њихових екстремних супротности родила се, као што бива, сродност. И онда су постали незаустављиви. Гледао сам недавно Чолин концерт. Почео је неком новијом песмом и након експлозије аплауза кад је изашао већ у тој првој песми је почело да пада. Кад су одмах затим кренули с уводом „Продужи даље”, то је био урлик у публици од среће и ероса. А песма стара скоро педесет година. Такође Батина. И покојног Боре текст. Кад говоримо о великима који су стварали епоху.
Вероватно сваки музички критичар има своје виђење феномена Екатерине Велике. Које је ваше?
Чини ми се да нисам пропустио ниједан концерт ЕКВ-а у Загребу, у свим битним поставама и фазама. Били су пре свега страшни свирачи. То се слабо разуме углавном, данас нарочито због некритичког култа што је око њих пост мортем настао. Знам гитаристе из оног времена који су загрцнуто говорили о Милановој десној руци. Хтели су тиме да кажу да је био и чудесан ритам-гитариста. Уза све друге таленте које је имао поред тога. Као бенд умели су да свирају дуг концерт, а да готово уопште не добаце до публике. Следећи пут би направили чаролију, магијску атмосферу и о тим концертима се зато говори и даље. Има ту нешто друго: само младост може да истрпи онолику количину истинске туробности и безнађа какве је тај бенд имао у себи. Ако неко дође у зреле године и има иза себе животна искуства, губитке, изазове, разне муке, а и даље без тешкоћа слуша ту групу – с таквима нешто није у реду, тврдим. Свакако велики бенд, али потпуно лишен радости живота – осим у свирању. Заједничком, као група баш тих људи. Осећам да су једино тада били срећни.
На који начин су пре свега београдски бендови реаговали на ратне неправде?
Различито. У складу с талентом и моралом. Ту није било директних ратних дејстава до 1999. године, па се отуд нешто „лакше” могло и мислити о свему. Важно је да су реаговали, пошто се одавде, из Хрватске, замерало да „нико није реаговао”. То је лаж, наравно. Могао би се саставити озбиљан албум овдашњих антиратних песама у свим њиховим стилским и поетичким разликама. Неке су заиста моћне и важне: „Где си”, „Хоћу да знам”, „Дум дум”. Па новосадски круг: с једне стране „Овај зид стоји криво”, а с друге „Човек с месецом у очима”. Потресе ме одмах чим помислим на то. Сетим се и колико је аутора тих песама у међувремену умрло.
Многи текстови у књизи су и некролози. Може ли музика преживети смрти великана?
Наравно. Напољу, неке од најдуговечнијих радова направили су они који су први или рано отишли. Овде нажалост у последње време све више постављамо себи ово исто ваше питање. Песме су једино што ће преживети. Драгиша Недовић је написао „Стани стани, Ибар водо” и „Обраше се виногради” пре деведесет година. Коњовић је компоновао „Крадем ти се” пре више од сто. И, ево, још их певамо и свирамо. Тако ће бити и са кантауторском музиком и рокенролом.
На који начин тумачите симболички аплауз београдске публике Џез фестивала Мајлсу Дејвису?
Временом, непоновљивим временом кад је овај град имао тако образовану, наслушану и отворену публику, па је могло да се догоди да један дуг и бучан, дисонантан соло Мајлсовог саксофонисте она испрати зналачким аплаузом, као на знак. Заправо немам прави одговор на мистерију тога аплауза на концерту из 1973. године у Дому синдиката. У томе и јесу лепота и величина Београда.
Еклектичност вашег музичког укуса очигледна је и по томе што с подједнаким занимањем у Вашингтонској библиотеци слушате тонске записе наше старе народне музике, Цунета и Џима Морисона. Ако у народном звуку осећате ту исконску матерњу мелодију, шта осећате код Морисона?
Две речи на слово „и” – интелект и инстинкт. Џим је први прави интелектуалац рокенрола. Он је из своје начитаности и апсолутне сценске неустрашивости свесно и намерно тестирао границе публике. Хтео је да је излуди, да види може ли све да се отме контроли, да заврши у деструкцији и хаосу. То није радио само инстинктом перформера, нарцисоидно или незрело. Он је био ничеанац, разумео је културу и друштво одлично, то како су танке опне између реда и анархије, колико су људи репримирани и инхибирани, чак и његова публика на концертима. Као и то да би све могло експлодирати само да људе неко довољно разјари, да их ритуалом, гестом модерног шамана, онако неосвештене поведе према рушењу унутарњих и вањских баријера. Зато су га хапсили на сцени, не само због провокација. The Doors је једини бенд којем се и даље стално враћам.
Музика је утицала на то како пишете, на теме ваше прозе, па и поезије. На који начин вас је формирала као личност?
Немерљиво. Посматрајући своје спонтане физичке реакције на музику у првој младости, уочавајући наравно и властите емотивне реакције на звук и на текст, сазнао сам више о себи него што сам, претпостављам, у то време научио из било које друге уметности. Музика је уметност изнад свих. Кад је инструментална, она ни на шта не реферише, осим на другу музику. А уједно је највиша тачка изражавања и концептуализовања света. Заиста то верујем. Блиским људима, али и публици понекад, умем да кажем оно што сам једном чуо од Данијела Баренбојма: „Покушајте да слушате неко музичко дело од почетка до краја и док траје покушајте да не мислите ни о чему другоме. Свет вам више неће бити исти после тога.”
