Стиже нам Златно доба
Сумњам да већи број гостију журке Велики Гетсби није знало да је књижевник Ф. Скот Фицџералд, попут свог јунака, славио богатство и сјај свога доба, али и осећао нелагоду због необузданог материјализма и недостатка морала својих савременика
Ако којим случајем нисте приметили, у Србију је са јесени, уз златно лишће, стигло и Златно доба. Ако је бар веровати Жељку Митровићу који је из свог храма поручио да ће Србија за све њене становнике бити Земља чуда... Она у којој се једе краљевски рижото, точи шампањац у изобиљу, као из чесме, и у којој ћемо, као у античкој Грчкој, живети као богови. Нећемо морати да радимо да бисмо преживели. Довољно ће бити само да будемо што креативнији у псовкама, глагољиви у свађама и уђемо, попут Алисе, у Земљу чуда звану „Елита“.
Возићемо се летећим аутомобилима јер метро је одавно превазиђена ствар, јуришаћемо у оружаним дроновима и подмлађивати се у суперсоничним коморама... сви заједно, колективно, дувати свећице на слављеничкој торти, у прајм тајму, у ценралном дневнику. Ех, када би нам сваки дан у информативним емисијама био такав, празничан, без лоших вести... Где би се само славило и уживало у сликама раскошне журке века, на којој су се сви ујединили и загрлили, и пријатељи и супарници И новац ће нам падати са неба, уместо кише. Тада нам ни киша неће бити потребна да нахрани родне њиве... Шта ће нам, кад је можемо имати на телевизији, и уживати у њој, уз помоћ вештачке интелигенције. А и жито, шта ће нам? Јешћемо га са екрана... Само нам дајте игара!
У тој Земљи чуда, у којој „сиромашни постају све сиромашнији, а богати све богатији“, веселило се на рођенданском партију у стилу „Великог Гетсбија“, који је био обавезан дрес код. Важно је било да се гости одену у модне крпице из двадесетих година прошлог века када се радња овог романа великог Ф. Скота Фицџералда дешава, али сумњам да већи број њих није знало да је овај књижевник, попут свог јунака, славио богатство и сјај свога доба, али и осећао нелагоду због необузданог материјализма и недостатка морала својих савременика. Иако је живео на ексклузивној локацији, на Лонг Ајленду, Фицџералд није одобравао екстравагантне забаве, а богате особе су га разочаравале и њихов привилеговани начин живота је сматрао морално узнемирујућим. Можда је Гетсби журка само поједине узнемирила, док је већину гладних заситила јер једемо више очима него устима... О празним стомацима размишљаћемо сутра.
Али, што би тај исти народ рекао – живот је неком мајка, неком маћеха. Они према којима се више односио као мајка према нежељеном, туђем, усвојеном, наметнутом детету, управо таквима, који можда нису рођени под срећном звездом као Велики Гетсби, била је посвећена сјајна емисија спортског новинара РТС-а, Ненада Ђуровића под називом „Игре широм отворене“. Ово је био својеврсни омаж Параолимпијским играма, али и самом Паризу који је после два велика такмичења испунио мисију и оставио велико спортско наслеђе.
Прича прати учешће српских параолмпијаца који су освојили медаље, са фокусом на тешку ситуацију кроз коју је прошао параатлетичар Небојша Ђурић. Отрежњујућа је била прича о томе како је изгледала борба да се Небојши врати сребрна медаља у бацању кугле и који су најславнији моменти за Параолимпијски тим Србије. Без великог сензационализма, патетике, лажног патриотизма, Ђуровић је питко, ненаметљиво, искусно представио успех ових наших спортиста који надмашује све друге, и подсетио нас, индиректно, шта је живот, због чега треба да будемо срећни, чему да тежимо, надамо се и који су нам приоритети... И кога треба да славимо, да ли ове људе натчовечанске снаге или Великог Гетсбија. Осим тога, Ђуровић нам је, уз помоћ директора фотографије, Владана Бугарског, приближио дух Париза и начинио праву, давно заборављену, репортажу која задивљује и сликом, и атмосфером, и поуком.
„... Снага људске воље је незаустављива. Париз им је пржио шансу шансу да празнују оно што су постали. И као што је једном Виктор Иго написао – Париз је празник. Празник спорта и једнакости у спорту“ – закључио је Ђуровић испод Ајфеловог торња.
Кад смо већ код славних књижевника, присетимо се још једног. „Све ће то народ позлатити“ – поручио је Лаза Лазаревић описујући тежак положај ратних инвалида и нехуман однос тадашње српске државе према њима.
Све ће то народ позлатити. Заиста, долази нам Златно доба!
У НОВОМ "КАДРИРАЊУ" У ПЕТАК 4. ОКТОБРА, У "ТВ РЕВИЈИ" ПРОЧИТАЈТЕ ДА ЛИ НАМ ТЕЛЕВИЗИЈЕ ЗАИСТА ЖЕЛЕ ДОБАР ДАН И ЗАШТО ЈЕ РТС ПОСТАО ТАБЛОИДАН
