Мој отац је део мог исходишта

Изузетно ми је важно да осетим, видим и чујем какву ће реакцију изазвати моје скулптуре овде у Београду, речи су Адриане Поповић, вајарке која је своја значајна и награђивана уметничка дела први пут представила српској јавности у Великој галерији Дома Војске Србије. Поред 58 њених скулптура и 30 графика, поставку „Исходишта” чини и девет уља на платну њеног оца, једног од најзначајнијих српских и светских сликара – Љубе Поповића. Током година Адриана их је добијала на поклон, међу њима је и његов једини аутопортрет, први пут приказан, па се на почетку разговора наметнуло питање да ли тиме жели да каже – ми смо тим, породица?

– Тема изложбе била ми је сугерисана. „Исходиште” – лепо звучи, али је за мене још важније њено дубље значење. Нисам се супротставила, већ усвојила идеју. Сама реч ме позива на путовање према стварном и домаштаном месту порекла, а у исто време, према прошлости, садашњости и будућности.

Рођена сам у Паризу и тамо живим. Родитељи су у Француску дошли шездесетих година прошлог века. Они су ми пренели културу и језик тог времена. Мој отац је део мог исходишта, као и његове слике, посебно оне везане за моје детињство, које имају интимну причу – одговара наша саговорница.

Љуба

Љуба Поповић је до славе дошао радом. Преданим, сталним. Живео је сликарство. Слава је проистекла из дивљења околине. Никада је није тражио, нити ју је желео. То је показивао на много начина: неусиљеношћу, добронамерношћу, скромношћу, комуникативношћу, везаношћу за Ваљево, град у којем се није родио, али је у њему одрастао. Исту ту спонтаност и везаност за земљу својих родитеља, иако је рођена и одрасла у Француској, има и Адриана. О томе како је било одрастати уз Љубу, какве успомене је вежу за њега каже:

– Љуба је био нежан и пажљив отац, веома му је било важно да упознам своје корене. Родитељи су инсистирали на српскохрватском језику, то је мој матерњи језик, научен у париском стану. Француски сам тек проговорила кад сам кренула у вртић с две и по године. У нашем париском стану постајао је посебан кутак југословенске културе, садржао је многобројне књиге, ту се разговарало о култури, обичајима, бајкама и митовима. У Југославију смо ишли за празнике, у Београд, Ваљево, али и на једно мало острво близу Корчуле које се зове Врник. То место, где и данас имамо кућу, где се породица окупљала, било је веома важно за мене и мој осећај припадности Балкану. Моја бака Вера Јанчић, новинар, мајка моје мајке, живела је у Београду, али је често долазила у Париз и пуно допринела мом доживљају и спознаји сопственог порекла.

Мој отац и ја смо, и када сам одрасла, имали свој ритуал. Виђали смо се бар једном недељно, разговарали о књигама, одлазили у биоскоп или на изложбе, размењивали идеје у његовом атељеу где ми је откривао своје најновије слике. Љуба је волео да их држи окренуте леђима, а онда би их представио посматрачу... Са тих састанака сам увек одлазила пуне душе и срца – каже вајарка чије образовање чине мастер из геофизике, археологије, историје уметности и докторат из пластичних уметности на Сорбони. Кад се коначно определила за уметност, са 27 година, имала је осећај да је баш тамо где треба да буде.

Занимало нас је како су отац и мајка Наташа Јанчић, архитекта, гледали на њену одлуку?

– Били су изузетно стрпљиви, јер сам дуго трагала! Они су пре свега желели да пронађем себе. Све те студије храниле су ме знањем, идејама које проистичу из широког образовања. Још као мала волела сам да вајам, посебно глину. Мајка ме је и уписала на часове керамике када сам имала свега две-три године, она је препознала ту моју потребу да радим рукама у три димензије – објашњава уметница.

Шта је порука човеку будућности?

– Чињеница је да су најстарији докази људског постојања управо у глини. Ти трагови људске креативности увек су ме фасцинирали, та спона коју граде током историје цивилизације од прошлости ка будућности, описујући човека. Сећам се испита с Факултета археологије, када су нас студенте професори питали шта би археолози будућности рекли кад би ископали Сорбону у рушевинама? Помислила сам да би били одушевљени тоалетима. Верујем да археолозима будућности ништа не би било јасно... Зидови прекривени натписима, цртежима и чудне беле шоље од керамике... Вероватно би помислили да је то неко обредно место, с пуно уметничких дела…

А када помињемо будућност, искрено се надам да ће људи који ће је насељавати више водити рачуна о себи, околини, другим људима и нашој планети.

Олга Јанчић

Мало је познато да је вајарка Олга Јанчић, једна је од најистакнутијих представница југословенске и српске модерне уметности, била Андрианина баба-тетка. Да ли се можда ту крије тајна пластичне уметности? Који вајар је узор?

– Волела сам да идем у посете Олги, њена кућа и башта биле су пуне необичних скулптура. Она је увек била ведра и волела је да прича о својој уметности. Посебно при крају живота, када је већ знала да сам се определила за вајарство. Причала ми је занимљиве анегдоте из свог живота – преносила искуства.

Вајари који ме дубоко додирују су, на пример, Микеланђело, Карпо Родин, Камиј Клодел и Кет Колвиц. Љуба је пуно волео Виду Јоцић, и мени њене скулптуре носе специфичну тајанственост.

Адриана ради као професор вајарства и керамике, изузетна подршка су јој супруг Жан и син Милан. На питање како мири породичне обавезе, рад у атељеу и рад са студентима каже:

– Понекад сам љубоморна на време посвећено стваралаштву које је имао мој отац. Моја мајка је, када смо сестра и ја биле мале, преузела на себе свакодневне обавезе и организацију нашег живота. Сва срећа, данас се у породици послови све чешће деле између супружника, а ја морам да признам да мој муж има разумевање за моје бављење уметношћу. Осим што радим на својим скулптурама, ја и предајем вајарство – а тај део посла, у којем преносим „занат” другим људима, испуњава ме задовољством.

За своје скулптуре каже да продужавају токове модерне уметности у кругу тема природе, а да је за њихову реализацију одабрала древну технику моделирања у глини, чак када их прави у камену или бронзи.

– Мој рад спаја уметничка дела из историје уметности, књижевности, филма или стрипа с актуелним догађањима која ме дотичу – пише Адриана у каталогу београдске изложбе.

Кајак

Уз све обавезе Адриана нађе времена и за друга интересовања. Као и отац, поред стрипа, воли и кајак. Који је кајакашки подухват за памћење?

– Да, отац ми је заиста пренео љубав према стрипу и кајаку. Чак ми је свој последњи кајак поклонио годину дана пре него што је отишао. Свог мужа сам упознала на кајакарењу у Грчкој, мој син је ушао с нама у кајак са седам месеци. Подухвата има више, али ћу издвојити четири дана Савом са Жаном, од Сремске Митровице до Београда.

Нисмо одолели знатижељи да сазнамо одакле сину име Милан, будући да је муж Француз?

– Хтела сам да и мој син зна одакле потиче. Мој супруг води порекло из најисточнијег краја Француске, Алзаса... Тако да наш син генетски тежи ка истоку! Милан иначе одлично говори српски и служи се ћирилицом – каже поносна мајка.

Изложбе

Прву изложбу Адриана Поповић имала је крајем 2000. године у галерији „Клод Леман” на Монпарнасу под називом „У потрази за умноженим телом”. Какав је осећај излагати у Београду?

– Као повратак кући. Мој отац је увек говорио да је најснажнији траг онај који остављаш међу својим људима, тако се и зачела Модерна галерија у Ваљеву. Изузетно ми је важно да осетим, видим и чујем какву ће реакцију изазвати моје скулптуре овде у Београду... Изложба се и зове „Исходиште” – то одакле потичем, тај идејни и генетски нанос донела сам у простор с кога потичем, захваљујући и организаторима ове изложбе из Велике галерије Дома Војске. Није било ни лако ни једноставно допремити из Француске скулптуре...

Куда иде уметност на прагу треће деценије 21. века?

– Тешко је кратко одговорити на такво питање. Читав докторат из пластичних уметности био ми је потребан да пре свега мало јасније свој рад ситуирам у галиматијасу данашње уметности. Као и мој отац, заиста мислим да измештање човека из сфере интересовања уметности данас ту уметност дехуманизује, одузима јој и смисао и сврху...

Непозната звезда

Није лако говорити о делима Адриане Поповић, тврди у каталогу Жером Гофет, француски филозоф, члан Друштва „Непозната звезда” за проучавање научне фантастике, предавач на Медицинском факултету Лион-Ест, Универзитета „Клод Бернар” у Лиону.

– Она нас, као и сви велики уметници, усхићује већ на први поглед. Међутим, врло брзо тај поглед постаје збуњен… Сваки следећи доноси друга и другачија открића обликујући наша размишљања и осећања – тврди француски аутор наводећи за пример „Непознату звезду” (Stella Incognita, 2018, патинирана теракота), која је настала као рефлексија на друштво за проучавање научне фантастике чији је Адриана члан.

– Дакле, на њене скулптуре не треба само бацити поглед. Напротив, хајде да одвојимо време да се загледамо у њих, да их испитамо, да у њима уживамо да бисмо ценили њихово богатство – позива Гофет на изложбу „Исходишта” која је отворена до 19. октобра 2024, улаз слободан.