Зашто све више волимо документарце

Бојан Војнов је доктор биотехничких наука и доцент на Пољопривредном факултету Универзитета у Новом Саду, али њега занимају и етнологија, традиција и уметност. Та своја интересовања објединио је у јединствен хоби – снимање документарних филмова. И то ради врло успешно.

Филмско путовање, како каже, започео је документарним филмом „У доловима равнице”. Ове године учествовао је на фестивалима с остварењем „Нити банатског веза”, за који је добио награду за најбољи филм у области етно-културе на већ шире познатом „Врмџа фесту”.

– На први фестивал доспео сам сасвим случајно. Пријатељ с којим сам студирао ми је послао обавештење да ће се први пут организовати Међународни филмски фестивал у Врмџи, селу недалеко од Сокобање. Пажљиво сам прочитао пропозиције и послао филм, који је касније на том фестивалу био награђен – каже Војнов.

Свој први филм снимио је после завршeтка основних студија. Ове године поново је био међу лауреатима.

– Сваком почетнику, али и оном најискуснијем потребна је машта и доза детињства да би направио филм – каже наш саговорник, који је до сада документарце режирао и писао сценарије, али да би филм настао помаже тим у ком су и камермани, монтажери, наратори, композитори.

Најважнија добра идеја и порука

Актуелна продукција документарних филмова у последњих 15 година доживела је процват. Теме којима се баве су климатске промене, храна којој не знамо порекло, сеча шума, изумирање животињских врста.

Та потреба за еколошким темама развија се последњих година и код нас. Одржавају се бројни фестивали документарних филмова на којима учествују већ афирмисани редитељи, са солидном техничком опремљеношћу, али и аматери који користе ајфон или андроид.

– Некада је документарни филм био занимљив само за чланове жирија, а досадан за публику. То више није тако. Технологија је омогућила популаризацију и масовност. Сада се може и ноћу снимати без проблема, али и даље је најважнија идеја. Ако не знате тачно шта хоћете, немате причу, поруку – онда је све безвредно и само пуко бележење. Без приче и без напорног и стрпљивог рада нема великих резултата – закључује Небојша Илић из Власотинца, који је за двадесет година снимио исто толико филмова и освојио више од сто награда на домаћим и међународним фестивалима.

Илић ради у Културном центру Власотинце и за потребе општине снима манифестације и разне догађаје, али се захваљујући свом хобију обрео и у Италији, Хрватској, БиХ. Тренутно се један његов филм приказује на фестивалу у Русији. Воли да прави приче о људима у мањим местима. „Камен древног сневача” је прича о сликару Бати из Вучја, за који је добио награду на фестивалу „Бдење душе” у Сремским Карловцима. Аплаузе је побрао и за документарац „Пустоод” о Христивоју Црниловићу, Власотинчанину, дародавцу вредне збирке Манаковој кући у Београду.

У главном граду најпознатији фестивали су Белдокс и Мартовски фестивал, али и други градови у Србији већ годинама праве филмске смотре на којима су аутори разнолики, од студената, аматера, почетника до већ реномираних имена, који могу да се похвале међународним наградама.

У летњој сезони значајни су филмски сусрети у Ужицу, Великом Градишту, Прокупљу...

„Профифест” у Прокупљу тринаести пут организује „Филм клуб” из овог града, ове године од 10. до 13. септембра. Почели су у кафићу, а данас их подржава и Министарство културе. У конкуренцији већ пету годину је и Секција за најбољи женски филм, а има доста и страних остварења из Ирана, Француске, Русије, али и домаћих аутора.

„Сила фест” у Великом Градишту промовише туристичке и еколошке теме. Организатори су део ланца светске туристичке организације која окупља најбоље фестивале ове врсте у свету, у Њујорку, Лос Анђелесу, Лондону...

„Интеракција” у Ужицу има програм и у Чачку и Пожеги, вођени геслом да у дигитално доба друштвених мрежа младима пруже задовољство гледања документарних филмова – уживо и у друштву – а не да све гледају само на „Инстаграму” и „Тиктоку”.

У категорији еколошког филма за свој први филм „Има неко ко не ћути” награду је добила Марија Марковић, архитекта из Ваљева. Испрва се као активисткиња борила против аеро-загађења, а онда је одлучила да сними и филм који је био готов за шест месеци.

– Хтела сам да испричам причу како је живети зими у граду у ком је ваздух загађен. Неке делове смо снимали мобилним телефоном, нисмо имали буџет за тај филм, користили смо проакционе камере које носе бициклисти да би гледаоци могли да боље виде трку, али смо имали воље и жеље, али и помоћи, од архивара за материјал, ди-џеја за музику, монтажера – прича Марија Марковић.

Зарада од снимљеног филма

Открива да ће јој следећи пројекат бити документарац о ваљевским грађевинама, што је и блиско њеној професији. Објашњава и да је сваки филм облик истраживања. Поносна је што је успела да разговара с београдским архитектом Димитријем Митом Младеновићем, који је пројектовао насеље Колубара 2, изграђено 1978. године у Ваљеву. Од њега је, каже, пуно научила.

– Увек нешто ново сазнате. Када кренете, не зна се где ће искрснути изненађење или нешто што вас заинтригира – каже Марија Марковић.

Може ли се од снимања документараца зарадити новац – питање је које сигурно постављају они који размишљају о оваквом подухвату.

Упућени кажу да се може зарадити, али да до тог циља води далек пут. Најпознатији пример баснословног успеха је документарац Мајкла Мура „Фаренхајт 9/11”, који је зарадио 222 милиона долара. Али да се ентузијасти не заносе превише, буџет за филм износио је – шест милиона долара!

Србија, мој дом

– Продукција „Србија, мој дом”, у оквиру истоименог удружења, има за циљ да кроз филмско стваралаштво сачува традицију, културу и обичаје нашег народа. Иако су мотиви који се појављују у филмовима углавном везани за одлике Баната, у порукама које шаљемо нашим гледаоцима може се пронаћи свако без обзира на географско одредиште наше прелепе земље – каже Бојан Војнов.

Прича о пустооду

Пустоод је био надимак Власотинчанина Христифора Црниловића, који је оставио поколењима једну од највећих етнолошких збирки на Балкану са 2.600 различитих предмета. Осим народних ношњи, збирку чине и накит, разни предмети из покућства, прибори за ручне радове, кандила, стари новац, као и више од 23.500 листова документационе грађе.

Небојша Илић, аутор документарног филма о овој личности, признаје да о Црниловићу претходно ништа није знао, али је после вишемесечног истраживања свој филм започео речима: „Постоји људи, наизглед необични, осуђени на сваку муку, али не и на заборав.” Открива да су га на снимање навеле две неистине које је чуо о Црниловићу. Прва, да је сликарску школу у Минхену похађао са Хитлером, а друга да није волео место у коме се родио и живео.