Риклијанери - пионири велнеса са Вршачког брега
На врху Вршачког брега, у препознатљивој белој згради с карактеристичним торњевима, данас се налазе просторије Клуба екстремних спортова „Изазов”. Пре више од 130 година, међутим, овај објекат био је место окупљања контроверзне групе људи познате као „риклијанери” – следбеници швајцарског индустријалца и пионира природног лечења, Арнолда Риклија. Ови ентузијасти веровали су у исцелитељска својства сунца, ваздуха и воде, а њихова филозофија, тада сматрана алтернативном, постала је претеча модерних велнес и спа пракси.
Свега десетак метара од стена са којих се пружа најлепши поглед на Вршац, јер су сваког јутра, пре свитања, обичавали да голи упијају прве сунчеве зраке и удишу свеж јутарњи ваздух.
Не зна се поуздано како су методе лечења Арнолда Риклија почеле да се примењују у Вршцу, али се верује да су за то били заслужни вршачки Немци, који су често путовали по Европи. Неки од њих су, наводно, боравили у првом Заводу за хелиотерапију, који је Рикли основао на Бледу, у Словенији, 1855. године, па су одлучили да искористе све здравствене потенцијале које Вршачке планине нуде.
Тако је настала заједница следбеника Риклија у Вршцу, која је убрзо постала позната као „риклијанери”.
Риклијево Здравље из природе
Арнолд Рикли је био велики противник употребе медикамената. Веровао је да су природни елементи – сунце, ваздух и вода – кључни за очување и побољшање здравља. Његове методе укључивале су сунчање, ваздушне и водене купке, као и терапију физичком активношћу.
Риклијеви следбеници у Банату су, такође, били посвећени филозофији природног лечења, што је подразумевало голишаву шетњу по стазама посебно ограђеним и обележеним на немачком, српском и мађарском језику, како би се спречило да неупућени случајно налете на призор голишавих чланова клуба.
Јутарњи ритуали укључивали су сунчање и ваздушне купке, након којих би „риклијанери” наставили са шетњом и обављањем свакодневних обавеза, освежени и пуни енергије.
Иако је њихов начин живота саблажњавао многе, посебно у тадашњем конзервативном друштву, они су постајали све бројнији. Међу њима су били угледни људи – трговци, занатлије и интелектуалци – који су сопственим средствима изградили објекат на Вршачком брегу.
Зграда на Брегу и санаторијум
Белу зграду са торњевима, данас познату као „Рикли-Хаус”, „риклијанери” су саградили на стрмој падини, свега неколико метара од стена са којих се пружа предиван поглед на Вршац. У том објекту, који је имао свлачионице и купатило, чланови „Друштва за чување здравља и природно лечење” припремали су се за своје јутарње ритуале, верујући да је природа најефикаснији исцелитељ.
Како је покрет растао, „риклијанери” су 1912. године у Вршцу основали санаторијум под именом „Санитас”, намењен лечењу „живчаних и унутрашњих болести”.
Санаторијум, смештен у данашњој згради Одељења физикалне медицине и рехабилитације Опште болнице Вршац, нудио је различите терапије базиране на природним елементима. Ту су се налазила купатила са одвојеним улазима за даме и господу, а нудио је и третмане купања електричним светлом, сунчаним и парним купкама, па чак и купке у шишаркама и јеловом лишћу.
Овај Санаторијум је убрзо постао претеча данашњих велнес и спа центара, а „риклијанери” су почели да пружају своје услуге и људима изван њиховог друштва, значајно зарађујући од популарних третмана.
Наслеђе „риклијанера”
Успон покрета „риклијанера” прекинуо је Први светски рат, а друштво је полако престало да постоји. Током Другог светског рата, „Рикли-Хаус” је коришћен као база немачких војника, а касније и партизана. После рата, зграда је национализована и припала локалној фабрици конфекције „Клуз”, која ју је кратко користила као кафић за запослене. Данас се у тој згради вежбају екстремни спортови, а зграда и даље одише атмосфером прошлих времена и подсећа на пионире здравог живота у Вршцу.
