Сенке над Монпарнасом
Шта је било то што је уметнике од Урала до Мисисипија привлачило 14. арондисману, где се налази Монпарнас? Придошлице су одмах налазиле друштво Родена, Модиљанија, Аполинера, Пикаса, Сутина, Мана Реја
Монпарнас – место у Паризу где се родила жеђ, престоница уметничког стваралаштва на свим пољима – сликарства, вајарства, али и књижевности, музике, шансоне, фотографије. О овом чудесном делу Париза, који је заменио Монмартр и где се, на почетку његовог процвата у уметнички центар Европе, испрва осећао мирис села и коњске балеге, по сведочењу Пјера Бертена, написао је књигу писац и филмски редитељ Жан-Мари. О славним данима овог дела Париза Мари је скупио сведочења у књигу-камеру, „Врели сати Монпарнаса”, коју је објавио Службени гласник (превела са француског Ирена Билић). Колективна авантура Монпарнаса трајала је готово пола века, од првих књижевних кружока, сваког уторка у „Клозери де Лила” – пре рата 1914–1918, под благонаклоним покровитељством Мореаса и Пола Фора, до трагичне године 1940, када Хитлер, промашени сликар, пун мржње, беса против уметника и Јевреја, окружен својом есесовском гардом, посећује Париз 23. јуна и маршира од раскрснице Вавен до „Куполе”. Касније ће у Пикасов атеље на Монпарнасу ући немачки официри и један од њих ће стати поред сликара који није престајао са радом. „Ви сте направили Гернику”, питао је претећи. „Колико ја знам – ви сте”, одговорио је Пикасо. Нису га ухапсили. Али многе становнике Монпарнаса Хитлерова окупација одвешће у логоре у Компјењу и Дрансију, где су депортовани у вагонима за стоку. Већина се одатле никада није вратила. У Музеју Монпарнас одржана је у њихову част 2005. посебна изложба, реквијем за њихов дар, снове и младост. Елијарови стихови беху написани на зиду: „Ако одјек њихових гласова ослаби, страдаћемо ми...”
Шта је било то што је уметнике од Урала до Мисисипија привлачило 14. арондисману, где се налази Монпарнас? Долазили су и одмах били опчињени сувим, кртим звуком – падале су осушене латице багрема и хризантема, уличним светлима што су клизила у даљину, дрвећем вазда дрхтавим, као да путује посматрано из возова којима су долазили... Придошлице су одмах налазиле друштво Родена, Модиљанија, Аполинера, Пикаса, Сутина, Мана Реја по бистроима, где су преко дана делили кафе-крем, а ноћу тонули у загрљаје оних девојака, врелих усана, са телима хладним као жива. Топографија збиља одређује свест и Монпарнас је од многих становника начинио врхунске уметнике, без којих модерну тешко да можемо замислити. Са Роденом је много пријатељевао вајар Бурдел, који је са њим радио. Бурдел је остао познат и као Ђакометијев учитељ и у његовој класи учила је и Бергсонова кћер, лишена слуха, али са сликарским даром. Бурделова супруга, мајушна Гркиња, сећа се посета Родену: „После вечере Роден нам је понудио да погледамо његову скулптуру са лампом, тада није било електричне енергије. Вајар се вратио са петролејском лампом и полако се вртео око своје статуе. Роден је радио увек са великим површинама, шупљинама, процепима и под светлом, све је добијало неку необичну дубину. Супруг ми је шапутао: ’Како је све ово лепо...’ Онда је Роден донео једну грчку скулптурицу, додајући да би сада било лепо да са лампом обиђемо око антике. Неколио пута је обишао скулптуру у потпуној тишини, а онда је прошапутао: ’Пажљиво погледајте, античка скулптура не баца никакву сенку...’”
Сликарева кћи
Али чија то сенка не престаје да лута Монпарнасом, са очаравајућом огреботином на медној кожи надланице? Његове вратне мараме су желатинозно прозирне и он тек мине као сенка, црни, медитерански лептир – комадић врелог, туберкулозног сомота. Амадео Модиљани дошао је у Париз 1906. и изнајмио је као атеље складиште на Тргу Жан-Батист Клеман. Блез Сандрар се сећа: „Упознао сам га 1907, у хотелу ’Перон’, у Улици Лористон. Био је божански леп. Весео, тада здрав, мислио је само на уживање и упознавање Париза. Био је одевен као да је управо изашао из кројачког салона. Ручно сашивени габарден, са ободима рукава који се шире да би оставили место манжетнама, што би летеле сваки пут када би гестикулирао, а гестикулирао је много. Завео би сваку жену коју би упознао. Своје најлепше портрете насликао је на Монпарнасу. Најлепши акт насликао је са једном Иркињицом, која је била ружна као сто стеница, то је она дивна што навлачи кошуљу...”
Ален Жуфроа је Модиљанија памтио другачије: „Велики побуњеници воле живот жешће од оних који се потчињавају утврђеном поретку. Довољно је видети велики, лежећи акт Беатрис Хејстингс да би се разумео смисао Модиљанијеве поруке: његова страсна опијеност полним органом жене.” У „Врелим сатима Монпарнаса” наведена су и сећања на све што је о оцу знала Жан Модиљани, сликарева кћер, која је једног дана изгубила оца, а сутрадан је добровољну смрт изабрала њена мати. Жан Модиљани се сећала породичних прича да је Модиљанијев отац толико лоше пословао да је пред сликарево рођење имао катастрофалан банкрот. По тадашњем италијанском закону, све што се нађе на кревету породиље не сме бити узето, па је Модиљанијева мајка лежала у гомили ћилибарских ниски, златних скарабеја дијамантских очију, а Модиљанијева мајушна глава беше положена на зелени брокат по коме су бешумно клизили бисери. Жан Модиљани истиче да се по доласку у Париз на Монпарнасу њен отац Блезу Сандрару представио као вајар. Но, Сезанова изложба на Јесењем салону 1907. била је огроман шок за Модиљанија и „подстакла га је да истражује равнотежу између визије волумена својствене мајстору из Екса и његових сопствених преокупација психолошког реда”.
Жан Ебитерн имала је свега осамнаест година када је упознала Модиљанија, наликовала на малу, готску скулптуру са плетеницама и воденозеленим очима. Стајали су на улици, на киши, и ветар је њену хаљину надувао као влажан клобук. Тако је почело. У књизи „Врели сати Монпарнаса” приказана је слика чија је ауторка Жан Ебитерн – aутопортрет жене са високом пунђом, боје загаситоцрвеног лишћа јавора. Гледа тајанствено и преко њеног лица као да пада сенка облака неке невеселе спознаје. Жан Модиљани одбија да призна да је живот њене мајке био прерано прекинута трагедија: „Моја мајка је имала савршено доследан живот. Свакако врло кратак, али кохерентан.” „Кнез од Монпарнаса” – Модиљанијев надимак – и Жан Ебитерн сада почивају заједно. Кокто се сећа да је Модиљани своје цртеже одбијао да прода: „Поклањао их је! Ишао је од стола до стола Ротонде, цртао портрете унаоколо, а затим их делио укруг, делио их је... После сам отишао у рат – био сам на фронту, а мој портрет се шетао по Енглеској, где је већ био продат за неколико милиона, а затим по Америци. Сада вреди читаво богатство. Ја сам од портрета сачувао фотографију у боји, притом, прилично лошу, и то је све.”
Последњи славни становник
Од свих модела, на Монпарнасу беше најомиљенија Кики, захваљујући фотографијама Мана Реја. Говорило се да је тако певала шансоне да је њеним извођењем била импресионирана и чувена Едит Пјаф. Дошла је као сасвим млада девојка из бургињонске провинције са необичном безазленошћу, ореолом тамне косе око чела и – трешњама на ушима. И сама даровита сликарка, налази посао као сликарски модел. А онда постаје ексклузивни модел Мана Реја. Имала је то лице мачке које се могло упоредити са великом Колет; била је жена са превеликим очима, имала је као сабљом распорена уста. После година славе, где је била омиљени модел, шансоњерка која је аранжирала фолклорну музику, дошле су дроге и наркотици. Пјер Игел памти трагичну слику: „Једног дана или једне вечери испред Куполе долазила ми је у сусрет једна превише нашминкана жена која је на грудима носила четири мачета. Била је то Кики, која ме је замолила да јој помогнем да их подоји. У њеној торби, међу исечцима из новина, опушцима цигарета, видео сам флашицу с млеком којим је планирала да нахрани своје мачиће.”
Последњи славни становник Монпарнаса био је вајар Ђакомети. Жан Жене је тврдио да се његови прсти пењу и силазе по скулптури као прсти баштована који поткресује или калеми ружу пузавицу. Ђакомети је тврдио да слика и ваја да би се одбранио од глади, зиме, смрти. Да би био што је могуће слободнији. Постоји чувена фотографија Ђакометија који прелази улицу са новинама на глави јер је почела киша. Набубреле капи кише постају све веће, ромињају као најтише изговорени псалми, небо је сиво и спљоштено, али његова модра сенка хита ка вечности.
