Зарада од римских новчића и фигурина

Пре неколико седмица у Калишту код Малог Црнића трагачи су механизацијом прекопали римско утврђење у дужини од тридесет метара, у ширини и дубини до два метра. Покидани су остаци зидова и темеља римских зграда...

Све је пријављено надлежнима.

То је била још једна вест у низу о пљачки археолошког блага. Да ли ће неко бити ухапшен или осуђен, то је питање које и саме службе заштите стално постављају.

Процена вредности трговине археолошким предметима је практично немогућа, за разлику од продаје уметничких дела и антиквитета, која је трећа најпрофитабилнија нелегална делатност у свету, одмах после трговине дрогом и оружјем. Зашто је то тако, објашњава за „Магазин” Адам Црнобрња, председник Српског археолошког друштва:

– Археолошки предмети су у занемарљивом проценту украдени из музеја или легалних приватних збирки у свету, а што је чест случај с уметничким делима. Археолошки предмети су по правилу прибављени неовлашћеним ископавањима те се подаци о њима не налазе у званичним регистрима. Не може се знати шта је све ископано приликом пљачки локалитета. Зато је за њих релативно лако фалсификовати папире, измислити порекло и коначно их убацити у легалне токове продаја у аукцијским кућама.

Метал-детектори, али и плуг за орање

Он подсећа да су за време „арапског пролећа” и наредних неколико година антиквитети који су очигледно потицали с Блиског истока „преплавили” аукцијске куће у Западној Европи.

Археолози истичу да је и у Србији овај проблем присутан, посебно у последње три деценије. Угрожени су сви локалитети, осим оних који су под непрестаним надзором, а ни то није гаранција.

Тренутно се зна за око 20.000 археолошких локалитета у Србији, а претпоставља се да их има још 60.000–80.000 неоткривених. Већина се налази ван насељених места, по брдима, шумама, ливадама…

Малобројни су римски локалитети у Србији који нису „прочешљани” метал-детекторима, а многи од њих су и дубоко орани у потрази за старинама. У потрази за фигуринама прекопавају се и неолитски локалитети (винчанска култура), на којима нема метала, и они после тога буду потпуно уништени.

– Мало је ситуација у Србији где је дошло до пресецања ланца продаје и одузимања вредних археолошких налаза који су илегално ископани. Најпознатији је случај златног аварског појаса, пронађеног 1992. године, који је заплењен и налази се на сигурном у Сремској Митровици. Веома вредна и за науку важна остава сребрног новца племена Дерона случајно је откривена 2003. код Врања. Нажалост, свих стотинак примерака је изнето из Србије. Накнадним мањим археолошким ископавањима откривено је још 25 примерака тог новца. Они се сада налазе у Народном музеју Врање – наводи наш саговорник.

Тужно је што су се поменути украдени новчићи, са фабрикованим биографијама, већ почетком 2004. године појавили на аукцијама у Европи. Наша држава није учинила ништа за њихов евентуални поврат у Србију.

У лето 2020. године, приликом машинског ископа поред пута који води ка депонији Винча откривен је веома значајан римски мермерни споменик. Пре но што је организован транспорт споменика у Народни музеј Србије, за мање од 24 часа, био је украден. Организована је велика потрага и у сарадњи с полицијом и медијима тај споменик је пронађен и сада се налази у сталној поставци Народног музеја Србије.

– Али ретки су такви позитивни примери. Да би их било више, неопходна је много тешња, добро организована сарадња полиције, тужилаштва, суда и служби заштите културних добара. Тешко је издвојити највеће штете на локалитетима. Свака штета је ненадокнадива и практично је „убила” део историје заувек. А неке локалитете систематски пљачкају деценијама – истиче Црнобрња.

Он као можда и најстрашнији пример уништавања археолошког наслеђа у Србији наводи Ледерату, утврђења које је подигао император Трајан у Раму.

– Негде од краја осамдесетих година прошлог века трагачи су почели систематски да га прекопавају. То је видљиво чак и на сателитским снимцима. Надлежни који би требало на то да реагују су полиција и тужилаштво – указује археолог.

Виминацијум је, каже, наше најатрактивније археолошко налазиште. Обезбеђен је сталним видео-надзором, камерама за ноћно осматрање, сталном чуварском службом, али је ипак пре неколико година покушана пљачка, која је спречена.

Царичин град код Лебана, родно место Јустинијана Првог, изузетно је важно археолошко налазиште, за који се припрема документација за упис на Унескову листу светске баштине. И на том локалитету постоји чуварска служба, а недавно су постављени и ограда и видео-надзор јер пљачкаши и даље нису презали од трагања и копања на Царичином граду.

Археолошко наслеђе може да се спасе од пљачкања и уништења само уз подизање свести о његовом значају и уз помоћ санкција, оних које закон прописује за та кривична дела. Осим тога, Црнобрња сматра да треба у јавности објавити сваки такав случај и поступак како би што мање људи помислило да то учини, јер затворске казне нису мале.

Крадљивци ових предмета се све више усавршавају у овом нелегалном послу. Некада се само прекопавало, онда су дошли метал-детектори, па све савременија опрема. Данас се за археолошким благом трага уз помоћи гео-радара и магнетометра.

Организована продаја антиквитета

Сам чин трагања и копања спроводе углавном појединци, али има и организованих група трагача. Међутим, право организовање долази до изражаја касније, у ланцу препродаја и, коначно, изношења антиквитета из земље.

Црнобрња поручује да свако треба да схвати да је штета која настане уништавањем археолошког локалитета, или једног његовог дела, неповратна и ненадокнадива. Већ самим протоком времена ти предмети су десетковани. Археолози оживљавају сећања не само на давно нестале цивилизације и културе већ и на обичне људе.

– Онај ко уништи последње остатке нечије у земљу утонуле куће или нечији вековима стар гроб убија и последњу могућност да се поново оживи сећање на ту сада безимену, давно преминулу особу. Да ли би такву судбину пожелели својим прецима, деди, прадеди, чукундеди или самоме себи – пита Црнобрња.

То су кривична дела

Министарство културе од 2017. године финансира пројекат Српског археолошког друштва „Подизање свести о значају археолошког наслеђа”. У више од 30 градова одржана су предавања и обуке за локалне самоуправе, полицију, тужиоце, судије.

– Закон о културном наслеђу и Кривични законик су добри. Испоставило се да је велики проблем у томе што надлежни не схватају природу тих кривичних и тешких кривичних дела. Нудимо помоћ у жељи да заједно учинимо корак напред – каже Црнобрња.

Осим тога, било би добро да постоји обједињена евиденција као предуслов да се процени оквирна вредност археолошких предмета заплењених из кривичних дела у Србији на годишњем нивоу.

Праћење иностраних аукција

– Да би се захтевао поврат одређеног предмета у Србију – објашњава наш саговорник – морају постојати докази да он одавде и потиче. Пре шест-седам година имали смо случај продаје значајних предмета на иностраној аукцији, с лажним подацима, али смо поседовали и доказе да су они илегално пронађени у Србији. То је све јавно објављено. Потребно је пратити како иностране аукције, тако и претходно појављивања тих предмета на затвореним групама на интернету пре изношења из Србије. Тако бисмо дошли до доказа неопходних за захтевање поврата предмета у Србију. То захтева улагање и времена и новца, али не само да је неопходно већ је то и обавеза државе. То отежава продају, али још важније, то би сачувало саме локалитете и предмете у оригиналном контексту.