Дом даривао милом народу

Родно село Сутјеска, у равном Банату, му је у срцу. Вазда га носи у души. За његове становнике ће увек рећи „мој мили народ”. А он, Марко Б. Милошевић, успешан привредник из Новог Сада, велики је задужбинар тамо где је угледао свет. Никад није заборавио игру с вршњацима у, као стрела, правим улицама, нити му је икад ишчезао мирис фине банатске прашине.

Маркови корени су у Херцеговини, коју такође неизмерно воли. Његови су, као колонисти, дошли у ово место по завршетку Другог светског рата, које се до тада звало Стара Сарча. Онда су колонисти предложили да насеље понесе име Сутјеска, у знак сећања на славну битку.

Имало је тада око 3.000 становника. Данас, 1.200. Живело се боље, квалитетније, била је ту и велика осмогодишња школа. Како то обично бива, под крововима ушорених кућа стасали су бројни успешни људи. Међу њима и наш саговорник. Опробао се у многим пословима, а онда упловио у воде предузетништва, стално размишљајући како да се одужи селу, како да помогне, да ли да нешто сагради.

– Пре 22 године покренуо сам широку акцију, истовремено и помогао да село добије сада прелепи храм Васкрсења Христовог – Томина недеља. Сада смо сви поносни на ту грађевину, а мени је срце пуно – приповеда за „Магазин”. – Можда је нескромно рећи, али сам се, са својом породицом, уписао међу највеће задужбинаре новог храма. Ту су, такође, и Радивоје Огњеновић, Мариника Лападат, Дејан Говедарица, Рако Зеленовић, Петар Бајчетић, Чедомир, Момчило и Веселин Огњеновић, Небојша Миловић, Дејан Слијепчевић.

Идеја зачета у Требињу

Почетком деведесетих година често је боравио у Требињу и на подручју Херцеговине. Тамо је једном срео Бранка Тупањца, нашег земљака, великог задужбинара и ктитора који је управо кренуо у подухват око градње Херцеговачке Грачанице. Он је у аманет узео обавезу да посмртне остатке славног Јована Дучића врати у родно Требиње.

– То ме је емотивно и духовно подстакло да скромним прилогом учествујем у том подухвату. Истовремено, то је био и почетак мог размишљања о донаторству и ктиторству – присећа се наш саговорник. – Део мог сна се остварио освећењем сеоске цркве, али сам хтео нешто више. Тако се родила идеја да, у непосредној близини храма, саградим Светосавски дом, посвећен мом милом народу. На овај начин остављам трајну не само духовну, већ и општенародну, културолошку и образовну светињу. Веома сам радостан што ће причу да наставе моја ћерка Анђа, унуке Даница и Душица и унук Марко. Драго ми је и кад видим тим оданих људи из села који ће бринути о дому.

А он је урађен по најмодернијим стандардима, простран је и комотан, функционалан, има сале, кабинете, кухињу, има позорницу, речју – све што је потребно да се у селу приређују културне манифестације. Комплетно је опремљен, има два нивоа, 280 квадратних метара и може да прихвати око 150 гостију. Отворен је за све људе добре воље и честитих намера. Обновио је Марко у свом селу родну кућу, брине не само о Светосавском дому, већ и о мештанима. Помагао је локалним удружењима и организацијама и у општини Сечањ. Владика банатски Никанор уручио му је Oрден Светог Теодора Вршачког, а ономад му је стигло ново признање „Планетарни Тесла”.

– Човек може да буде задужбинар и добротвор, али ништа од тога неће реализовати ако нема подршку породице, пријатеља, запослених у својој фирми. Све то имам – поручује поносно. – Већ 22 године сам кум школе „Иво Лола Рибар”, када стижем с поклонима, дарујући ђаке.

Банатске балоте

Сутјеска је лепо банатско место, богате прошлости. Основна школа постоји већ 150 година, а подигнута је под покровитељством краља Александра Првог Карађорђевића. Школу су похађали ученици немачке националности, док су у Новој Сарчи основци наставу имали у објекту поред Румунске православне цркве. Доласком колониста Срби постају већина у насељу, па је 1945. почела настава на српском језику.

– Казивати о месту а не поменути Фудбалски клуб „Раднички” био би велики пропуст – сматра новинар Никола Божовић, такође рођен у Сутјесци. – То је било место окупљања: радости због победа, туговања због пораза. Треба поменути Николу Војводића, дугогодишњег активисту. Генерација из 1965. у фудбалском такмичењу Југославије обезбедила је пласман у Српску лигу, што је тада био трећи ранг такмичења. Више од 30 година Марко је био главни донатор клуба, који би се давно угасио да није његове помоћи.

Сваки народ који је стигао на ове просторе брзо се снашао, афирмишући етно детаље старог краја. Један од тих садржаја је и игра балоте, дрвене кугле које су у својим „торбама” донели Далматинци из подручја где је то било уобичајено. Најбројнија колонистичка породица Ђуре Мељанца је поред своје куће имала и игралиште за балоташе. Одавно нема деда Ђуре, али има балота и балотања који су се преселили на ново игралиште у порти православног храма. Играју и данас сви од 7 до 77 година, а на ту „утакмицу” се сваког петка Марко Милошевић запути из Новог Сада, а легендарни, 85-годишњи Томислав Тошо Манојловић (познати фудбалски тренер) то учини из Зрењанина.

Земљорадничка задруга „Зеленгора” такође је понос села, баш као и задужбинар о коме је ова прича. Казивање о њему завршавамо још једном донацијом: иницирао је подизање пет спомен-обележја грофу Сави Владиславићу Рагузинском, дугогодишњем саветнику у 17. веку на двору Петра Великог. Пореклом из Гацка, овај царски дипломата имао је велике заслуге у очувању српства и православља. Захваљујући Милошевићевим донацијама, Рагузинском су белези подигнути у Санкт Петербургу, Сремским Карловцима, Гацку, Светосавском (Монголија) и Топли (Херцег Нови).

За ове и друге хуманитарне акције Милошевић је стекао многа признања, између осталог и „Грамату сверуског и московског патријарха Кирила”.

ФУДБАЛЕР И ЏУДИСТА

Марко је годинама одан спорту. Најпре је био фудбалер Радничког, а затим члан џудо клуба Партизан ХИНС из Новог Сада. С овим клубом је 1982. постао шампион државе, а исти успех је поновио у Купу, годину дана касније.

КАМЕН ИЗ ХЕРЦЕГОВИНЕ

Ратних деведесетих је, с комшијом и кумом Пејом Бајчетићем и другим људима добре воље, из Новог Сада почео да шаље хуманитарну помоћ у Херцеговину.

– Стално сам размишљао како да моје Гацко и тај прелепи херцеговачки крш „преселим” у Нови Сад – појашњава наш домаћин. – Дошао сам на идеју да у неком од тих камиона из Херцеговине вратим препознатљив стамен камен. Једна од тих камених громада је и данас испред моје фирме „Импулс хемија” као аутентично спомен-обележје повезаности српског народа.