Спомен-плоча вођи Буковичке буне
Срби из Далмације желе да сачувају успомену на Петра Јагодића Куриџу који је 40 година провео у млетачким затворима у Венецији
Већина Срба из Далмације данас живи у расејању, али жели да сачува сећање на своје постојање у овим крајевима. Никада у кршевитим динарским пределима живот није био лак кроз векове, али је отпор народа туђинској власти увек постојао. Један од највећих јунака који је за живота прошао голготу је православни свештеник Петар Јагодић, рођен у 17. веку, а највећи део живота провео је у млетачком затвору, и то да иронија буде већа – у романтичној Венецији.
Срби из ових крајева сматрају га симболом борбе за опстанак и очување православне вере када је тим просторима владала Млетачка република, мада се само ретки још сећају догађаја од пре три века. Ипак, има ентузијаста који желе да сачувају успомену на значајне догађаје и људе из минулих времена. Тако је овог лета, на Куриџину родну кућу, која је у рушевном и непримереном стању постављена спомен-плоча на народном збору у Билишанима Доњим.
Плочу су открили Живко Куриџа, Драган Јагодић Куриџа и Милорад С. Кураица, који је и покренуо иницијативу да се сачува успомена на великомученика из Далмације.
Петар Јагодић родио се у овом селу поред Обровца око 1666. године. Касније завршава Богословску школу и постаје свештеник у Цркви Светог Петра и Павла у Биовичином Селу, која је на Петровдан, 12. јула, ове године прославила пет векова постојања.
„Пре 320 година у борби за права српског народа Петар Јагодић се ставља на чело Буковичке буне и води са собом седам хиљада Срба.
Због отпора млетачком окупатору доспева у затвор и тамо остаје 40 година без дана помиловања. Умире 9. априла 1749. године не видевши своје родне Билишане”, наводи Милорад С. Кураица.
Куриџа слеп излази из затвора 29. марта 1746. године. Не дају му да се врати у родне Билишане, већ преко Книна долази у Задар. До краја живота је под присмотром. У Задру и умире 9. априла 1749. године.
Сахрањен је у порти Цркве Св. Илије. Ни дан-данас му се не зна за гроб, а камоли да има достојно обележје.
Тешко је поверовати да ниједна енциклопедија, ни југословенска, па чак ни Британика, нема одредницу „Куриџа”. Ипак постоји есеј историчара Бошка Деснице (1886–1945) под насловом „Једна непозната буна и њен незнани мученик”. Десница је о овој теми писао за лист „Политика” 1923. године када су многи за њу први пут сазнали, а затим с новим подацима и следеће 1924. године доноси још један чланак.
Куриџина голгота је, додаје наш саговорник, с једне стране, за свако дивљење, шта човек може да издржи, а с друге, питање је да ли има већег зла од оног што човек може да нанесе човеку.
Са скупа у Билишанима упућена је Молба Светом архијерејском синоду да покрене процедуру како би се поп Петар Јагодић Куриџа канонизовао и уврстио у Календар светих наше помесне Српске православне цркве.
Прочитана су и имена донатора: Драган Јагодић Куриџа, Анђа Кураица, Љиљана Лалић, Нада Вукмирица, Живко Куриџа, Ненад Олуић, Слободан Кураица, Мирко Крнета, Никола Вукадиновић, Ђорђе Мимић, Јован Петовић Гале, Ирма Маглов, Лука Куриџа, Никола Ожеговић, Рајко Лалић, Светозар Огар Зоре, Јованка Савић Вукановић, Драган Мајсторовић, свештеник Драган Божић и Милорад С. Кураица, који је уједно позвао присутне и све људе добре воље да помогну, да реновирају родну кућу Петра Јагодића, како би се свечано отворила следеће, 2025. године, 9. априла, на годишњицу упокојења Петра Јагодића Куриџе.
У казамату „Пози”
Паметан човек давно написа: „Срећни су народи који су имали досадну историју.” Нажалост, наш народ у Далмацији није био те среће. Угњетавали су га, покрштавали многи – Млечани, Турци, Угари, Французи, Аустроугари... Једноставно, нису нам донели ништа добро, наводи наш саговорник и наглашава да је једна од највећих, а можда и највећа жртва у историји Далмације управо поп Јагодић.
Наш народ у Далмацији је, због неиздрживе репресалије Млетачке Републике и увођења новог намета, тзв. „дециме”, дигао Буковичку или, како се још назива, Куриџину буну.
Млеци успевају да угуше побуну и да вође осуде на дугогодишње казне затвора. Куриџа је ухапшен, утамничен на Книнској тврђави и онда галијама пребачен у Венецију у, по злу чувени, казамат „Пози”.
