Волео је Павелића више него рођену мајку

Вјекослав Лубурић управљао је системом концентрационих логора у Независној Држави Хрватској. Он је лично надгледао и спроводио систематско истребљење Срба. Важио је за најбруталнијег усташу. Због тога је добио надимак „месар”, а верује се да је лично био одговоран за смрт најмање 200.000 Срба.  

Где год је боравио, иза себе је остављао крваве трагове. У Сарајеву је за неколико месеци почетком 1945. године убио више стотина цивила, укључујући и децу. Када је чак и Павелићу постало јасно да Немачка губи рат и да ће са њом нестати и НДХ, Лубурић је наредио убиство више хиљада логораша и уклањање доказа о злочинима.

Након рата, Лубурић је водио „крижаре”, који су се борили против власти нове Југославије. Емигрирао је у Шпанију где је имао заштиту Франкових фашиста. Њега је 1969. године убио  „Мунгос”, агент УДБЕ. То је био Илија Станић, син Лубурићевог пријатеља из времена рата. Иако је Станић касније мењао свој исказ о убиству Лубурића, верује се да је прва прича веродостојна. По њој, Станић је сипао отров у Лубурићеву кафу. Отров у кафи није био смртоносан због чега је Станић у паници посегнуо за чекићем са којим је Лубурића више пута ударио у главу. Станић је сведочио да је Лубурић био јак као „звер” јер није поклекнуо ни поле више удараца чекићем у главу, при том наглашавајући да га је отров само ошамутио.

Ипак, оно што је најинтересантније у причи о овом злотвору јесте његово порекло. Сви Лубурићи припадају племену Дробњаци, који су живели у кањону Пиве. Ту се данас налази граница Босне и Херцеговине и Црне Горе а та област је некада припадала регији Старе Херцеговине.  Део Дробњака се одселио у западну Херцеговину, где је прихватио католицизам. Они су се и даље били Срби али су нова вера и окружење учинили своје.  У сваком случају, верује се да је Вјекослав Лубурић би свестан свог порекла. Верује се да је управо због тога био такав крвник, да би се доказао даје велики Хрват и борац за слободу тог народа.  

Он је причао да је корен његове мржње према  Србима и заједничкој држави Јужних Словена лежао у смрти његовог оца ког су наводно убили жандари зато то је шверцовао дуван.

О томе ко је био Лубурић може да се сазна из дневника Диане Будисављевић. Она описује сусрет који је имала са Лубурићем у Старој Градишки, у којем ју је он „грдио, њу и њене колеге, због бриге само о српској деци, док је широм НДХ било и хрватске и босанске муслиманске деце која су такође патила”.

Према речима Диане Будисављевић, Лубурић је претио да ће њу и њене колеге привести, злокобно упозоравајући да „нико неће знати шта се с њима догодило и где се налазе.”

За Лубурића су рекли и то да му је „поглавник био дражи него што су му била сопствена мајка и браћа, а оданост и послушност према њему била је смисао његовог живота.”