Домаћа ракија у стакленој ципели
Бивши обреновачки трговац створио је колекцију необичних флаша за пиће у облицима женске ципеле, фудбалске копачке, музичких инструмената, гроздова, камиона, коју жели да остави граду
Жика из Чика, тако памте Живорада Кромпића, некадашњег пословођу у продавници обуће у обреновачкој главној улици. „Чик” је била и скраћеница македонскe фабрикe ципела из Куманова која је имала продавнице широм бивше земље. Кад је радња почетком деведесетих угашена, отворио је приватну, а надимак му је остао Жика из Чика. Било је згодно и као бренд, а оно што је маркетиншки исплативо не треба мењати. Некад беше једно време, а сада је све другачије, ципеле су сада у нашим „шоповима” углавном из Турске, Кине или Италије, а у Жикином локалу и даље има ципела и то од – стакла.
Живорад Кромпић је већ више од двадесет година у пензији. И даље је окружен понеком ципелом, али су оне сада у облику флаше и напуњене домаћом ракијом, на полицама његовог локала у занатском центру код бензинске пумпе. Ту сврати често, али не као трговац или пословођа, већ да се види са својим пријатељима и бившим колегама и да уз шољицу кафе и чашицу ракије заподену разговоре и присећања о прошлим временима, бар тема за разговор увек има напретек. Робу више не продаје, све што је изложено у радњи љубоморно чува као своју заоставштину коју је скупљао из хобија.
Потанко нам објашњава како је створио ову своју необичну колекцију, која сваког посетиоца још на први поглед одушеви и заинтересује. Откуда толико необичних флаша за пиће у облицима италијанске женске ципеле, фудбалске копачке, музичких инструмената, гроздова, пушке, камиона, коња.
– Док сам имао приватну радњу долазиле су ми колеге у посету, доносиле на поклон ракију или виски, „џони вокер” и друга пића. Све што ми је било занимљиво остављао сам и скупљао. Свидело ми се па сам по одласку у пензију почео да истражујем, да наручујем такве флаше из иностранства, да обилазим вашаре, одлазио сам и у Нови Сад где је била једна престижна радња за продају производа од стакла. Све што је било необично скупљао сам, издвајао сам понекад симболичну суму новца, а једном приликом сам дао 340 евра. Имао сам колекцију која је била врло необична и занимљива и онда сам боце почео да пуним ракијом коју сам добијао од пријатеља или с оном коју сам ја сам испекао – прича нам Живорад и показује на једну боцу у којој је ракија стара 64 године, пореклом из Осечине. Добио ју је од једног пријатеља који је сачувао за њега литар када су отварали буре из подрума за породично славље.
Посетилац када погледа по рафовима може видети мноштво занимљивих експоната, а нашем саговорнику, разумљиво, најдражи је онај у облику ципеле.
– Неки пријатељи из Београда молили су ме да им продам баш тај експонат, али он није за продају, не долази у обзир, па та стаклена ципела ме подсећа на цео мој радни век који сам провео као трговац у „Чику”, каже за „Магазин”.
Показује нам и једну занимљиву колекцију малих, минијатурних флаша, које му је поклонио пријатељ који је радио по амбасадама, има таквих око триста минијатура, а њихова вредност је различита од десет до сто евра, зависи од броја примерака у којем су произведене.
Временом се, да би испунио пензионерске дане, укључио и у креативно осмишљавање изгледа боца за пиће. Куповао је кинеске и италијанске нарочите разнобојне каменчиће које је лепио и тако украшавао стакло. Овим занатом га је научила школска другарица. „Купио” је и тај занат и почео и он с уметничким обликовањем. У време короне тако је најрадије испуњавао дане. Има, каже, солидну пензију, доста се и нарадио, па је нови посао посветио себи, за своју душу, а доста тога је поклањао.
Имао је Живорад до пре три четири године казан и пекао ракију, па се и она налази у флашама – малиновача, купиновача, ракија од дуње, трешње, вишње, укупно четрнаест врста воћа.
– Човек осам сати спава, осам ради, а осталу трећину проводи по слободној вољи, бавећи се неким хобијем испуњава време. Најсрећнији су они који раде оно што воле, али ако већ нису те среће, имају сваког дана оних осам слободних сати за своју душу – каже Живорад, који се у свом животу бавио и спортом, био и ловац, а нашао је времена да се бави и глумом.
– Сваки је човек рођен за нешто, ја сам уписао гимназију, али волео сам трговину, и уз мало среће после месец дана успем да упишем трговачку школу и то уз рад. Директор ме подржао да пређем у трговину јер сам имао само 14 година и био решен да изаберем то занимање – прича нам бивши трговац обућом, који сада жели да нађе некога ко би био заинтересован од институција у Обреновцу, можда Спортско-културни центар или неко други, да преузме бригу о колекцији необичних флаша.
Приватне колекције су ретке и треба их сачувати, каже наш саговорник. Док се то не деси, он ће се и даље виђати у свом локалу с пријатељима и проводити пензионерске дане уз врућу кафу и хладну ракијицу, присећати се прошлих времена када је углавном радио оно што је волео.
