Регата кроз тамишку џунглу

До мира Tамишке Амазоније, како зову густе шуме у банатском току панонске реке, из наше бучне метрополе стигли смо за мање од сат времена. Док се возимо зрењанинским путем, млади програмер Никола Поповић из Крњаче показује како се после Борче, Падинске скеле и Ченте, иза Стајићева искључјемо на раскрсници десно.

„Не могу да верујем, ту је дупло више људи него када сам пре три године почео да долазим на регату. Мој отац је радио тежак посао и одлучио је да се из велеграда пресели на реку, тако сам открио ову мирну пловидбу на равничарској реци, а опет у веселој регати”, каже док пристижемо до учесника 13. Тамишке регате на чијим мајицама пише „Предићевим платном, до Пупинових пашњака”.

То значи, објашњава организатор Жељко Исаков, да путања регате на Тамишу води од зрењанинског Орловата, давнашњег станишта орлова и родног места Уроша Предића – до Идвора у Ковачици, села у ком се родио један од најпознатијих светских научника Михајло Пупин. „Тачније, продужили смо ове године трасу регате којом смо се возили реком само до Томашевца, јер је порасло и интересовање. Ове године на регату се одазвало око 350 људи са педесетак чамаца”, каже.

Удружење Тамишки кућерак, наглашава, основао је са својом сестром Жељком са намером да сачувају од загађења реку и део њеног тока који због егзотичности зову чак и „тамишка руанда”. Истина, у току реке од Јаше Томића до уливања у Дунав код Панчева нема загађивача, али они апелују да се не баца ђубре, јер се понекад са стране и овде види по која црна кеса. Од већине регата у Србији, Тамишка се разликује по томе што у њој учествују само моторни чамци и нема већих пловила.

„Тамиш је на овој траси чвориште свих путева и пруга, али и линија која спаја и раздваја средњи и јужни Банат, на путевима некадашње Војне крајине. У Орловату се спремају за градњу новог друмског, али и пешачког и бициклистичког моста уместо старог железничког, који је подигнут у време Аустроугарске 1894. године. Зато и градитељима поручујемо да ћемо чувати наше зелено благо”, показује нам са бродића железнички мост на почетку вожње колега Никола Станић, зрењанински новинар.

Док река завија кроз нераскрчену бујну шуму, прича да се Предић селу враћао кроз своје сликане пејзаже, објашњавајући да се преко пута Орловата, иза шипражја, налази војвођанско румунско село Уздин. Тишину равничарске реке „сече” само музика са чамаца која се преплиће са импровизованим сиренама и наздрављањем. И месне заједнице учествовале су са соковима и пивом из фрижидера у добром расположењу гостију из наших, али и руских и немачких градова, као и из Словеније и Хрватске. На успутним паузама, могло је да се види како се обала уређује. После импровизованих сојеница-приколица, почели су да граде и кућице од табала, а ту је и дрвена теретана, на обали поред кампа.

Стигавши после двочасовне вожње до циља, до плаже у Идвору, гости су масовно скакали са чамаца у полутоплу воду. Чамџија, Словак из Ковачице, тврди да је овде речно блато лековито. После првог купања, чекао нас је трактор којим смо се довезли до три километра удаљених музеја и куће Михајла Пупина. Главни задатак био је попети се на трактор без спуштених страница приколице, а ретки су имали среће  да седе на празним гајбицама од пива у њој.

У музеју нас је дочекала водич Јелена Калин, подсећајући да је Пупин  као дечак после три недеље вожње бродом преко Атлантика успео да стигне у Америку само са одећом на себи и 50 центи у џепу. Мајка Алимпијада бодрила је свог јединог сина да се школује, а он се Идвору често враћао. Своја велика открића наменио је за добробит свом народу, као и човечанству, о чему је и „Политика” писала. Једно од највећих било је повећање домета и унапређење телефонског саобраћаја, а у музеју је је, у сарадњи професора Драгољуба Цуцића и Малколма Купера, постављена и изложба откривања секундарног икс зрачења, које је омогућило да се икс зраци примењују у радиологији.

Испред музеја је у парку, испод бандере са гнездом рода, и статуа великог научника.

После обиласка његове недавно обновљене куће, запутили смо се низводно назад. Залазак сунца над обалом „прошараном” чапљама, стадима крава и јатима гусака, дозвао је и рибаре. Причају нам да овде највише зазиру од орла „мишара”, а да су рибе углавном грабљивице: смуђ, штуке и буцови, мада има и шарана и бабушки. Пастрмке, кажу има само у брзом току реке, на извору у румунским Карпатима.

На повратку, испред Тамишког кућерка је журка, док се чека да ли ће рибари нешто уловити... Игра се чак и на импровизованом шанку, али је добро расположење „зачинио” наступ деце из КУД-а „Урош Предић”, која су преплићући ватрено ногама хитала да покажу шта знају, док су им се „брзе” силуете смењивале у сутону изнад реке предићевских боја. Ово је регата будућности, добацује кроз звуке музике домаћин Бобан Ковач.

Да се врате роде

Пољопривредник Александар Рацко, отац троје деце, каже за „Магазин” да улагања у аграр овдашњих домаћина надилазе приносе житарица, као и добит од извоза паприка, грашка и бораније. Он апелује да се повећају подстицаји за пољопривреднике, али и оживи туризам у селима на реци. Подсетио је како је у његовом селу, суседној Баранди, број гостију порастао откако су снимали серију „Вратиће се роде”. Да се роде врате и у друга села Баната, поручује.