Сена је срела олимпијце

Виолине не воле кишу, објашњавали су музичари Националног оркестра Француске, смештени на Трокадеру, набављајући у последњи час заменске инструменте ниже класе како би ипак свирали на церемонији отварања Олимпијских игара 2024, 26. јула. Док је милијарду гледалаца широм света опуштено пратило на телевизији четворосатни пренос из Париза, у Граду светлости одвијала се права драма како би се програм, који се припремао десет година, успешно реализовао под јаким пљуском. Но нико није ни слутио каква ће тек драма да потреса цео свет након што се све завршило величанственим уздизањем у небо олимпијског пламена у виду огромног монголфијерског балона, у чијем су „котлу” ватра и дим заправо оптичка варка, и моћним гласом Селин Дион која је певала с првог спрата Ајфелове куле у хаљини навезеној светлуцавим кристалима и сребрним нитима, поклон куће Диор.

Али ништа од бројних француских иновација у олимпизму, на које се могao осмелити само суштински и уметнички слободан народ као што је француски – ни та јединствена олимпијска ватра у Парку Тиљерије уздигнута тридесет метара у висину, ни излазак церемоније отварања игара изван зидова стадиона, ни дефиле спортиста бродовима на Сени дуг шест километара, ни галопирање Сеном чудесног сребрног коња од метала, причвршћеног за готово невидљив моторни тримаран, који није био јахач Апокалипсе него јахачица Секвана, као галска богиња те реке, ни израњање из Сене скулптура жена које су задужиле Француску, од списатељице из средњег века Кристине де Пизан до наше савременице Симон Вејл, ни чињеница да први пут на ОИ учествује једнак број мушкараца и жена, да су олимпијску ватру први пут заједно запалили жена и мушкарац, вишеструки олимпијски шампиони, и да је много тога у овој грандиозној представи урађено први пут на неким ОИ – ништа од тога није засенило згражавање над тобожњим светогрђем које се догодило у оквиру перформанса на пасарели Дебији у изведби групе уметника LGBTQ+ оријентације, у којој су биле најзапаженије drag queens и трансродне особе. Перформанс је наводно поставио на сцену ремек-дело Леонарда да Винчија „Тајна вечера”, које се налази у манастиру Санта Марија делe Грације у Милану, са циљем да га извргне руглу и исмеје хришћане широм света. Дакле, још једно „први пут” на овој церемонији ОИ: никада ниједна досад није проглашена бласфемијом.

Тајна вечера или гозба богова са Олимпа

Желећи да размотрим аргументе за поменуту тврдњу и против ње, гледала сам поново на јутјуб каналу Евроспорта целу церемонију чији је уметнички директор млади Тома Жоли, човек из света позоришта. Ни овог пута нисам видела ништа увредљиво. Први кадар ове осме од 12 слика које чине отварање ОИ, назване „Светковина”, приказује у крупном плану дебелу жену, ди-џеј Барбару Буч са круном Хелиоса, као на Кипу слободе, како седећи за својим микс-пултом прстима формира срце и пушта The Final Countdown шведске групе „Europe” (омаж Европи). Затим се слика шири, откривајући око ње неколико драг квинсица и шаренолико queer друштво нанизано поред дугачке модне писте на којој почиње одавање почасти француској моди, у виду параде младих француских креатора. На писти нема ни пехара с вином, ни хлеба, ничега што асоцира на Христов последњи обед са дванаест апостола. Коаутор церемоније, историчар Патрик Бушрон, изјавио је додуше да у овој секвенци можемо видети „сублиминалну Тајну вечеру”.

Креатори ове представе тврде да је у питању само паганска прослава грчких богова са Олимпа поткрепљујући ту тврдњу појавом распојасаног Диониса, бога вина и весеља, оца поменуте Секване, у лику глумца Филипа Катрина, голог и офарбаног у плаво. Видимо га након четрдесетак минута од почетка секвенце (цео перформанс заправо траје десетак минута јер је испрекидан преносом бала бродова са спортистима, међу којима у том периоду наилази и српски), када на подијум сервирају јело и подигну заштитно звоно. Он лежи на послужавнику, окружен цвећем и воћем и пева свој хит Го, у којем пита „да ли би било ратова да смо остали голи и где да сакријеш пиштољ када си го”. Поручује да није важно да ли смо витки или дебели и да „треба да живимо како смо рођени, голи, голи, голи” (сетимо се да су на првим олимпијским играма спортисти били голи). Глумац је већ сутрадан постао мега звезда на друштвеним мрежама у Кини, где је добио надимак „Штрумпф уметник”. Кинези су толико полудели за њим да у ресторанима служе колаче направљене по његовом штрумпфастом лику, а он је потпуно збуњен том неочекиваном славом.

И сâм Тома Жоли каже да је инспирација за представу била слика „Гозба богова” холандског уметника из 17. века Јана ван Бијлерта, која се налази у музеју у Дижону. На Олимпу су се окупили богови на гозби славећи венчање Пелеја и Тетиде, што је био чест мотив у европском сликарству. С леве стране стоје Минерва, Артемида, Арес и Афродита у пратњи Ероса. Иза њих је нимфа Хлорида, богиња пролећа. У средини стола председава Аполон са ореолом, који држи лиру. Даље препознајемо Херакла са батином и Посејдона са трозупцем. Сасвим десно, Ерида је ставила златну јабуку раздора на сто. У првом плану је расплесани сатир док Дионис лежећи приноси устима грозд. Неки богови недостају, зато што је платно с леве стране исечено, што наговештава присутност Хериног пауна. Аполон сa ореолом асоцира на Христа, али код Леонарда нема хедонизма.

На сајту музеја пише да су у Холандији тога времена религијске слике биле забрањене па је могуће да је уметник користио митологију да наслика последњу вечеру коју је Христ уприличио уочи свога мучеништва.

Али чак и да је иза Бијлертове слике сублиминална „Тајна вечера”, шта то мења? Не припада ли славна фреска светској уметности, а не еухаристији! Колико је само пута плагирана па и карикирана! И у чему је проблем њено представљање са queer конотацијом, данас када је у друштву као што је француско несхватљиво осуђивање због сексуалне оријентације? Зар би Леонардо, који је и сâм био геј, имао нешто против? Тома Жоли каже да код њих свако има право да воли кога хоће, да верује и да не верује. И понавља: „Имао сам заправо идеју да направим велику паганску светковину богова са Олимпа... Олимп... олимпизам”. Ево одговора за оне који се питају какве везе ово има са Олимпијадом. Али сва ова објашњења неће убедити екстремна десницу, наследнике две гране француске монархије и католичку цркву. Занимљиво би било сазнати шта стварно мисли Жан-Лик Меланшон, лидер француске крајње левице, који је међу првима осудио Жолијев перформанс, док су га у свету осудили Доналд Трамп, Илон Маск, ирански врховни вођа Али Хамнеи, Кремљ, сви очекивано. Код нас се дигла кука и мотика, ништа није важније од десет минута „богохулне” представе у сатанистичком граду Паризу. Олимпијски шампион Новак Ђоковић демонстративно је љубио свој крст на очиглед милиона гледалаца. Иако све ово указује на растућу биполарност данашњег света у погледу схватању слободе, а затим и уметничке слободе, верујем да су наши критичари перформанса ипак у мањини. У Француској сигурно јесу, испитивања јавног мњења већ су показала да је велика већина Француза поносна на целу церемонију ОИ. А полемика је увек било и биће, глумац у улози Диониса, иначе познати скандал-мајстор, каже да би без њих било досадно.

Шатровачки у храму француског језика

Чини ми се да је једна друга секвенца отварања ОИ изазвала већу буру негодовања у јавности него перформанс на мосту. А то је наступ највеће звезде франкофоне музике у свету (милионски стримови на Спотифају) са уметничким именом Аја Накамура, која пева на шатровачком и многима је вулгарна. Расна црнкиња је изашла сва у злату ни мање, ни више него из славне Académie Française, храма науке и уметности где се још од кардинала Ришељеа, који ју је основао 1635, ради на очувању лепог француског језика, а затим је певала и плесала врцкајући се кроз шпалир златних прскалица до Pont des arts уз музику Националне гарде! Све је изгледало као у Версају из доба Луја Четрнаестог. Био је то један од Жолијевих момената реконструкције светковина звука и светлости из ере Краља Сунца, чији је велики обожавалац. Конзервативне Французе ова представа је шокирала, док су они млађи, нарочито тиктокери, већ сутрадан преплавили Мост уметности репродукујући њену кореографију и музику: „Боље би ми било да бирам своје речи па да ти се свидим на Молијеровом језику...” Питала сам Амина Малуфа, који је доживотно на челу Француске академије, шта мисли о том споју култног места француског академизма и тзв. урбане музике, одговорио ми је: „Свет француског језика је разнолик, континент који највише говори француски је Африка, француска предграђа су расадници нових речи и нових израза. Морамо ослушкивати отвореног ума.”

Отвореног ума је свакако био Тома Жоли креирајући ову грандиозну представу под геслом спајања различитости и инклузије, што је идеја уткана у темеље модерних олимпијских игара, чији је оснивач, Француз Пјер де Кубертен, нацртао оне кругове што симболишу све континенте управо са циљем укључивања свих. Стога Жоли није заборавио ни Imagine Џона Ленона, химну мира и заједништва коју је отпевала Жилијет Армане на сплаву, пловећи Сеном у ноћи, док су се по клавиру који ју је пратио разбијале крупне капи кише. Чланове француске хевиметал групе Гојира закачио је на прозоре чувене Conciergerie са гиљотинираном главом Марије Антоанете, која је у том затвору на обали Сене провела своје последње дане. Сваки елемент церемоније отварања ОИ пратио је значајне тренутке француске историје, књижевности, науке, филма, плеса итд. и ништа није било препуштено случају. Сена је била блистави пут од Аустерлица до Конкордa, где су великани спорта, Зидан, Надал, Серена Вилијамс и други донели олимпијску бакљу, а околне грађевине су биле прелепи декор. Међу њима и катедрала Нотр Дам, чију реконструкцију, након пожара 2019, хиљаде делатника приводи крају.

Прича о разноликости Француске

А нит која је све повезивала био је бакљоноша са капуљачом и велом преко лица који се појављивао између 12 слика скачући по крововима Париза и упадајући у музеје Лувр и Орсе, где су се насликани модели радознало освртали за њим и излазили из оквира да га следе. Овај „суперхерој” је омаж тајанственим ликовима из француске културе, као што су Фантом из Опере, Човек са железном маском, Арсен Лупен и други, али и серији видео-игара Assassin’s Creed из студија Убисофт. Његова агилност и акробације евоцирају паркур, вештину савладавања препрека. Још једна потврда да Тома Жоли са сарадницима ниједан сегмент француског духа, начина живота, цивилизације није заборавио. На исти начин се потрудио да у отварање ОИ укључи све друштвене слојеве и да споји оно што нам се чини неспојиво: дух елитизма кварта Сен Жермен и дух париских предграђа у којима живе потомци већином афричке имиграције. Тако је млада оперска дива, црнкиња Аксел Сен Сирел, отпевала Марсељезу на крову Гран Палеа, а канадска дива Селин Дион, на крају, као шлаг на торти, отпевала је Химну љубави легендарне Едит Пјаф, на првом спрату Ајфелове куле. Савршено допуњујући ову разноликост, наступала је Лејди Гага певајући на француском музику париских кабареа и Аја Накамура из Малија са својом afro love urbaine и хитом Ђађа.

Париз је град лепоте и чудеса. Шта све није пружао онима који су имали среће да се затекну на његовим улицама и трговима! И ко зна шта ће још пружати, увек делећи своје житеље на задивљене и запањене. Као што је Ајфелова кула, када је тек конструисана за светску изложбу 1900. године, изазивала подељене реакције, па су је чак и неки великани попут Мопасана називали руглом града, или Пирамида Лувра, кинеског архитекте Таи Пеија, а у новије време умотана Тријумфална капија, инсталација чувеног бугарског уметника Христа и његове жене Жан Клод, тако и данас све што на неки начин разбија кодове изазива гунђање Парижана. А зар није било дивно две недеље гледати призоре одбојке на песку у подножју Ајфелове куле, за коју су организатори допремили две хиљаде тона специјално обрађеног песка, или мачевање под сводом монументалног Гран Палеа, или прелепу олимпијску монголфијеру у парку Тиљерије. Данас је за Парижане главна атракција њен узлет на прелазу дана у ноћ. Треба ухватити тренутак када се тај чудесни олимпијски пламен одваја од тла и пожелети жељу. На пример, да се једног дана издува балон мржње и да га порази заједништво.

*редовни професор УБ у пензији и књижевни преводилац