Вечно прометна ћуприја на Дрини

Киша у Вишеграду била је повод да одмах, са ауто паркинга у центру поред славног моста на Дрини,  уместо планиране шетње уђемо у туристички возић „Ћирко” за пет евра. Честе пролазне туристе, са разгласа из воза стално зову на двадесетоминутну „историјску панорамску вожњу” кроз варошицу подигнуту на путу средњевековних каравана, истом који и данас води од Београда до Требиња, односно до мора и Дубровника.

Премда вам се у вожњи брдовитим уским уличицама града може десити, као нама, да возач укључи погрешну аудио-касету те да успут ни са једне стране воза не примећујете знаменитости на које вам спикер указује, јер се та аудио-трака односи на неку другу руту, бурна историја вароши на ветрометини ратова и освајача, видљива је на све стране. Средњевековна обележја у брду, минарети џамија, аустроугарске грађевине, звоници православних цркава, споменик палим борцима Другог светског рата на повратку с овог кратког пута – сведоче о смењивању војски и владара у данас познатом туристичком граду на тлу Републике Српске, у прошлости прометној босанској касаби, како њен дух у својим романима описује наш нобеловац и Вишеграђанин Иво Андрић.

Питамо возовођу, кад већ нема добре касете, за стару тврђаву у брду, каже да је то средњовековни стари град Павловина, настао пре него што су испод њега на Дрини османлије у 16. веку подигле варошицу. Показује нам и бившу осматрачницу  старог града – рушевине куле на неприступачној стени изнад Дрине: „Са куле се мотрило на сваког ко се примицао граду. Ми одавде зовемо је 'кула краљевића Марка'. По народној причи је Марко јашући на Шарцу прескочио читаву Дрину с друге обале и стигао срећно у своју тврду кулу. Она је имала тунел све до Дрине, а за време Турака била је тамница. Аустроугарска војска  је после кулу затрпала камењем да се у њој не сакривају хајдуци и бегунци”, како прича.

У том тренутку, саговорник нас обавештава да управо улазимо у аустроугарски тунел, који је потом ова војска изградила као један од 130 сличних на траси Аустроугарске источне железнице, званој „штрека” и дугој 166 километара . Кроз тунел је  после од 1925. у варош захуктало улазио парњак „Ћира”, по ком је свом моторном возићу, тепајући му, наш возач дао име. Преко „грбаче” тунела, каже, даноноћно су калдрмисаним путем пролазили путници, коњске запреге и „хамали” како су звали носаче, који су колицима возили кофере.

„Тунел под брдом Бикавац је сведок града, пун  је прича о пијаним сватовима, регрутима, утварама, ако коју хоћете да чујете, испричаћу”, каже овај туристички возач. Кроз тунел дуг само стотинак метара су скоро седам деценија на путовање „Ћиром”, који је возио од Београда до Дубровника и Зеленике, младићи уз хармонику одлазили у војску, а истим возом стизали сватови са разних страна да одиграју „колце пред ћупријом на Дрини”, док их  је поздрављао звук локомотиве. Овде причају да је приликом градње тунела страдао аустроугарски инжењер чији се лик „појављује” ноћу ретким пролазницима. На Бикавцу, изнад тунела, Драгиша Недовић написао је из севдаха песму „У лијепом старом граду Вишеграду”.

Укидањем пруге и уклањањем шина 1974. тунел је постао саобраћајница за аутомобиле. После деценија у тами, поново је претходних  година осветљен и обновљена је траса ускотрачне пруге од Вардишта до вишеградске железничке станице. После три деценије вратила се и локомотива парњача: музејски воз „Носталгија” на траси „Шарганске осмице” вози факултативно и према потреби групе туриста, заљубљенике у железницу и екскурзије од Мокре Горе до Вишеграда, пристајући стотинак метара од тунела. Како у „Србијавозу” за наш лист кажу, закуп воза са парном локомотивом, са повратком после разгледања града, кошта укупно око 2.200 евра, а за вожњу са дизел вучом око 1.200. Ако има довољно заинтересованих, повратна карта за путника је 1.800 динара, деца до шест година не плаћају.

Мост једини преживео поплаву града

На завршетку „историјске вожње” и по престанку кише вратили смо се у „срце” Вишеграда, на „ћуприју на Дрини” која је стекла славу са  романом Иве Андрића, а сматрају је овде  заслужном и за његову Нобелову награду. Камени мост, подигао је свом родном граду јањичар и потом велики везир Мехмед Паша Соколовић 1571. године. Прелазећи га, долазимо до софе или камене клупе на којој се непрекидно наизменице туристи сликају, са које се по Андрићевом роману у зелену, али хладну Дрину бацила Авдагина Фата о чијој се лепоти и памети певало, не пристајући да се уда за Наил бега ког није волела. Да не би погазила реч коју је отац дао просцима, Фата одлази на венчање, али у повратку свечане поворке силази са коња насред ћуприје, тражећи да се одмори на истој клупи. Трагичним скоком напушта несуђене сватове. Вишеградски мост на Дрини и јунакиња романа, која је за Андрића оличење чисте душе у подељеној и оптерећеној средини – остају вечни симболи ових простора. Није чудо ни што многи тврде да је и сам мост Мехмед Паше вечан: зидан од сиге, креча и птичјег измета, заливен у темељима оловом, једини је преживео у велику поплаву 1896. када је водостај Дрине потопио варош и остале мостове на реци.

Преко пута „софе” су врата или портал моста. Делегација страних дипломата нам тумачи натпис на арапском о доброчинству везира потеклог из села Соколовићи. Постоји и мањи портал на ком пише да „онај ко види мост, мисли да су зрна бисера расута по води, а да му је небески свод шкољка”. Данас се са „Фатине софе” лети изводе скокови у Дрину који окупљају посматраче из целог света.

Староседеоци тврде да су ликови Андрићевих романа познати Вишеграђани, усмеравајући нас на башту старог хотела поред моста, у којој су се под платанима, кажу, „постигли многи договори и написали романи и романи”. У хотелу се налази и Андрићев апартман у ком је приликом посете граду свог детињства боравио 1963. и 1972. пошто је теткину кућу у којој је растао поклонио после рата Вишеграду, али су је општинске власти потом продале. Данас се од власника тражи да се кућа споразумно  поврати као културно добро.

Туфахије и домаћа кафа са ратлуком у башти поред Дрине коштају седам евра. Ту од туриста чујемо да најсочније баклаве и најдуже тулумбе могу да се нађу у посластичарници Андрићграда, у који улазимо после кратког одмора.

Овај град у граду је у спомен на  Иву Андрића подигао босански, наш и светски редитељ Емир Кустурица у сарадњи са општином и владом РС пре 12 година, у намери да уметнички и туристички  Вишеград повеже са Мокром Гором на којој је саградио Дрвенград, али и са Требињем и Дубровником. Испред капије је споменик који представља загрљену браћу Соколовић: Мехмеда и Макарија, пашу и патријарха, рад скулптора Зорана Кузмановића. Уз натпис  „Не била вас вашег брата жеља, како мене и брата мојега”, Кустурица је споменик подигао у намери да пошаље поруку да „брат на брата не мора да удари”,  како се догађало на овом тлу, да „братска љубав може да победи непомирљиво и да се уздигне изнад религије и државе”. Подсетио је тада да је велики везир поставио за патријарха брата од стрица и да је „захваљујући моћи овог братства обновљена Пећка патријаршија 1557. године, што је по многима обезбедило опстанак Срба у потоњим вековима”.

Проласком кроз камену капију Андрићграда улазимо у главну улицу Младе босне, чији су чланови насликани на муралу изнад биоскопа „Доли бел”. Гостовање Ненада Јездића са представом „Књига о Милутину – део први” створило је гужву испред улаза и тражила се карта више, а не мања била је преко пута испред оригиналне босанске ћевабџинице са огњиштем у камену и сликама Вишеграда урађеним у бронзи, у ретро стилу. У каменом граду има педесетак зградица, међу којима су и здања Градске управе и Академије лепих уметности са катедрама за глуму и режију, зграда Андрићеве гимназије, а ту су и Институт за словенске језике и књижевност испред ког је биста Меше Селимовића и црква Светог цара Лазара са Његошевом скулптуром пред капијом. У плану је, кажу овде, и споменик Вуку Караџићу. Андрићград је, са мешавином стилова свих епоха, уствари Кустурицина визија како је могао да изгледа Вишеград да га није заобишла ренесанса. Представља мешавину византијског, отоманског, као и ренесансног и класицистичког стила. У пансионима је смештај климатизован, иако скроман, а ноћење кошта око 30 евра. Најбоље су апартманске двоспратнице чији прозори гледају на Дрину и мало пристаниште. Крстарење до недалеког ушћа Рзава у Дрину поводом доделе Велике награде „Иво Андрић”, која нас је овде и довела, било је узбудљиво и „зачињено” јагњетином и домаћом траварицом.

Споменик нобеловцу у центру, поред ког се сви сликају са Кустурицом, настао је као одговор на рушење Андрићеве бисте (1991.) коју су муслимански екстремисти бацили у реку у коју је скочила јунакиња његовог романа. Дрина остаје симбол раздвајања и подела, али и повратка, као да поручује данашњи Вишеград.

Обнова бање „Вилина влас”

Начелник Општине Вишеград Младен Ђуревић каже за „Магазин” да је почела обнова бање „Вилина влас”. Осим радова на фасади, у току је реконструкција четвртог спрата на ком ће се примењивати савремена рехабилитација и сместити луксузнији апартмани. Али и сада, у бањи чија је вода благотворна за све опоравке, први слободан кревет могуће је наћи тек у новембру. По саговорниковим речима, кроз Вишеград данас прође око 400.000 туриста годишње.

Велику заслугу у томе, каже, има Андрићград, због чега су се ових дана водили разговори о завршетку хотела у овом комплексу, у ком се најављује још један спа центар како би бањски туризам у Вишеград привукао људе и у зимском периоду и када су јаке кише.

 „Пре 15 година смо имали само бању и ћуприју. Сада у Андрићграду шетају и седе Кинези, Руси, Јапанци, али и студенти из европских земаља и са америчког континента. Настојаћемо да културних и спортских догађаја буде и више него досад”, каже.

Манастирски споменици Карађорђу и Дражи Михаиловићу

Пре деценију обновљени манастир Добрун, на старом путу између  Србије и Босне, са фрескама из 14. века и спомеником Карађорђу, сматра се бисером овога краја. Познат је и манастирски комплекс Дражевина са спомеником генералу Дражи Михаиловићу који је овде, како тврде, као четнички командант ухапшен након Другог светског рата. Веома вредни су и манастири Светог Саве и иконописачки женски манастир Вазнењења господњег у Вардишту.