Витамин изгубљен у преводу
Иако су за болест берибери Јапанци и Кинези знали миленијумима пре Европљана, заслуге за откриће једног микрохранљивог састојка припала је Пољаку
Пољски биохемичар Казимјеж Функ први је пелагру означио као последицу недостатка витамина, а Сузуки Уметаро, јапански научник који је до ове истине дошао много пре њега, неправедно је ускраћен за признање открића оризанина, односно тиамина (витамин Бе-један).
У историји наше цивилизације малобројни су примери који су истовремено и невероватно занимљиви, пуни научног одушевљења, оптимизма, посвећености, али и подметања, поткрадања, потцењивања резултата испитивања као што су открића витамина.
Душан Обрадовић, аутор књиге „Витамини у исхрани и здрављу” („Дата Статус”, 2024) подсећа да се откриће већине витамина одвијало заправо обрнутим следом: прво је препозната болест, па тек онда недостатак одређених витамина који су до ње довели. Тако се вековима порицало да су узрок настанка скорбута, рахитиса, бериберија и пелагре недостаци неких незаменљивих микрохранљивих састојака препознатих почетком 20. века као витамини. Погрешно се веровало да ове болести изазивају токсини, бактерије...
Потреба за разбијањем ове узрочне догме јавила се током трагања за узрочником бериберија, данас познате болести дефицита витамина Бе-један. Недостатак овог витамина посебно погађа нервни систем, јер су мождане функције зависне од метаболизма угљених хидрата и синтезе преносилаца нервних импулса у којима овај витамин има незамењиву улогу.
– Будући да је опна зрна пиринча богата тиамином, то је јасно зашто се код далекоисточних народа, главних светских потрошача белог, тиамином сиромашног, пиринча, често јављала берибери.
Обрадовић наводи да кинеска традиционална медицина познаје берибери више од три миленијума. И у Јапану је била добро позната и носила назив „каке” (болест ногу). Први немачки и француски лекари који су 1875. дошли у ту, до тада за странце преко две стотине педесет година затворену земљу, описали су овај, њима потпуно непознат поремећај као националну болест Јапана.
Јапански научник Сузуки Уметаро, током испитивања могућег лечења бериберија мекињама пиринча, открио је активну антиберибери супстанцу. Новооткривени агенс назвао је аберинска киселина, да би је касније преименовао у оризанин. Резултате својих истраживања је објавио 1911. у јапанском научном часопису, што је условило његову ограничену доступност само научним круговима у Јапану.
– Немачки превод Сузукијевог изворног чланка 1912. није наишао на интересовање и признање стручне јавности у Немачкој и Европи. Наиме, у немачкој верзији Сузукијевог оригиналног чланка грешком преводиоца испуштена је чињеница да се ради о новооткривеној антиберибери супстанци и зато Сузукијево откриће није добило никакав публицитет ван Јапана. Може се претпоставити, мишљења је Душан Обрадовић, да је изостанак Сузукијевог проналаска у немачком преводу, вероватно био одговоран за усмерење почетног тока историје витаминологије ка пољском биохемичару Казимјежу Функу. Он је 1912. из истог извора открио исти микронутријентни комплекс и дао му име витамин, јер је правилно разумео њихову улогу и важност у одржавању виталних функција организма.
