Француз, српски политичар
У нашу земљу стигао је као студент после мартовских погрома на Косову и Метохији, људи су га упознали током многих хуманитарних акција. Породицу је пре 12 година засновао у Београд, а однедавно је директор Канцеларије за јавну и културну дипломатију
Рођен у традиционалној француској породици, Арно Гујон (39) је још као дечак чуо за Србију и слушао о пријатељству које веже два народа. А онда је са 19 година, после мартовских погрома 2004. на Косову и Метохији, вођен идеалима и тежњом за правдом, први пут дошао у Србију и почео да помаже нашем народу.
Однедавно је директор Канцеларије за јавну и културну дипломатију. Не крије да је мотивисан јаком жељом да допринесе заједници и друштву на начин који има дуготрајан позитиван утицај. Хуманитарни рад га испуњава, култура инспирише.
‒ Кроз уметност, језик, традицију и културну баштину, видим моћ коју култура има, да спаја људе, изражава њихове идентитете и омогућава разумевање међу различитим групама и нацијама ‒ објашњава.
Дедине приче
А онда причу враћамо на почетак Гујоновог ангажовања. За „Магазин” каже да је за Србију први пут чуо од свог деде:
‒ Причао ми је о пријатељству наша два народа, заједничкој борби на Солунском фронту, српској сирочади коју су примали Французи. Родитељи су мени, мом брату и сестри усадили лепо мишљење о Србији и знали смо да је Србима учињена велика неправда током деведесетих година. Био сам тада дечак, али сам спознао да треба да будемо солидарни са српским народом. С таквим уверењем сам дошао први пут у Србију, одмах након антисрпских погрома на Косову и Метохији 2004. године, с жељом да помогнем, нешто променим и учиним нешто лепо за децу из енклава. Упознао сам Србију тамо где је најугроженија, али можда и због тога најаутентичнија и одмах сам је заволео ‒ прича он.
Док је низао академска достигнућа, Гујон је градио и своју каријеру и бавио се хуманитарним радом. Са 22 године стекао је звање мастер инжењера заштите животне средине на Политехничкој школи Универзитета у Греноблу, а похађао је и мастер политикологије на Факултету политичких наука у Београду, смер Политички систем Србије и институције.
Радио је као инжењер у неколико фирми у Паризу, Бордоу, Каиру и Зворнику, а 2011. године постао је директор француске Хуманитарне организације „Солидарност за Косово”, коју је основао 2005. године док је био студент.
Уследиле су бројне хуманитарне активности, основао је удружење Иницијатива за наталитет и останак младих у Србији, био је в. д. директора Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону, објавио је књигу „Сви моји путеви воде у Србију” на српском језику о разлозима који су га навели да се ангажује за Србе на Косову и Метохији.
Након тога се настанио у Београду. Учествовао је у писању и објављивању три књиге на француском језику о Србији и Косову и Метохији, снимио је документарни филм „Косово, хришћанство у опасности”. На основу заслуга у свом хуманитарном раду, добио је држављанство Србије 2015. године и добитник је многобројних признања и одликовања. Осим матерњег француског, говори и српски, енглески, немачки и руски језик.
Данас препознат као хуманитарац и српски политичар француског порекла, каже да је управо у породици, где су неговали историју и традицију Француског народа, добио свест о сопственом идентитету, а то му је омогућило да упозна и српску културу и идентитет.
‒ Основ за упознавање другог јесте да прво упознате себе. Данас се у Србији не осећам као странац, већ као домаћи, и у мом срцу има места и за Француску и за Србију. Моја деца су спој једног и другога, говоре перфектно и један и други језик. Знају ко је цар Лазар и ко је Јованка Орлеанка ‒ хвали се Гујон.
Када је препознао вредности за које жели да се бори и заузме, одлучио се и за следећи корак: да му после Гренобла, Београд буде стална адреса боравка.
У шали, ипак, каже:
„Одакле ти је жена, одатле си ти.”
Супруга Ивана, такође рођена у Француској, била је одлучујући фактор да породицу заснује у Београду пре 12 година. Ивана га је подстакла на већу мисију: да шири лепе приче о Србији и читавом свету покаже како изгледају српска уметност, култура, постигнућа из домена науке и спорта.
Признаје да највише воли српске празнике које проводи са породицом ‒ Бадње вече и Божић у Храму Светог Саве. Допадају му се и славља, венчања која су лепо лице Србије. Кроз тај однос који имамо једни према другима, каже, види се добар спој традиције и модерности.
Ћирилица мора да се користи више
„Примећујем да људи иду у цркву, играју коло, па онда слушају рокенрол, лепо су обучени и показују да Србија није изгубила корене, али и да је окренута будућности. Волео бих да се промени перцепција Србије у свету и из тог разлога ћу промовисати истину о догађајима на нашим просторима путем стручних скупова, манифестација, документараца. Моја намера је да што чешће причам о огромном доприносу Срба у различитим областима, да представим све лепе ствари којима је земља богата.”
Жао му је што се у Србији чешће не користи ћирилица.
– Кад питам људе зашто не негују своје писмо, кажу да им је тешко да мењају тастатуру. Ћирилица није тешка, ја сам је савладао за петнаест дана и баш ми је жао што се не користи више. Обрадовала ме је вест о усвајању Закона о употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличног писма. Када негујемо и користимо своје писмо, онда негујемо оно што заправо јесмо. Странцима се иначе ћирилица свиђа, јер је њима то нешто необично и то треба да искористимо ‒ сматра Гујон.
Субота за пикник, недеља за литургију
Гујон од ране младости тренира кик-бокс, вози ролере и бицикл, а највише воли да скија. Бављење спортом помаже му да се боље бори против стреса. Опушта се уз кафу и дневне новине или добру књигу, а омиљене су му аутобиографије.
‒ Трудим се да своје слободно време проводим с породицом, супругом Иваном, ћеркама Миленом и Иреном и сином Виктором. С троје деце, када су баке 1.500 километара далеко није све једноставно, али желимо да се у потпуности посветимо њиховом одрастању и васпитању. Волимо суботом да идемо у шуму на пикник, а недељом на литургију у Храму Светог Саве ‒ каже он.
Обожава Стару планину
Ако изузме Косово и Метохију, где је упознао Србију, наш саговорник каже да обожава и Стару планину, на коју иде сваке зиме и где његова деца уче да скијају.
„Волим западну Србију, јер је моја супруга пореклом из места близу Малог Зворника. Волимо да идемо на реку Дрину, која је заиста очаравајућа.”
Како је дошао у Србију
„Када сам био сам на другој години студија, посетио сам у Паризу изложбу фотографија свог пријатеља. Биле су то аматерске фотографије, настале одмах након погрома на Косову и Метохији. Слике су биле потресне. Видео сам слике кућа и цркава у пламену и осећао сам се ужасно, болело ме је као да је неко запалио цркву у мом селу. Тада је срушен и уништен један део европске цивилизације. Никада нећу заборавити те призоре деце на фотографијама, у њиховим очима се могао препознати страх и немоћ. Био сам револтиран, шокиран, тужан. Питао сам се како је могуће да се ово дешава почетком 21. века, у срцу Европе. Тада сам одлучио да нешто морам да урадим, да помогнем тим људима” прича наш саговорник.
С братом је основао хуманитарну организацију, а онда с пријатељима и породицом прикупљао помоћ у виду школског прибора, играчака за децу.
‒ Продавали смо колаче, ишли од врата до врата и причали Французима о Србима на Косову. До краја године смо успели да прикупимо довољно помоћи да изнајмимо мали комби и кренемо на пут, на Косово и Метохију. Нисмо познавали никога, питали смо се како ће нас дочекати. Да ли ће нас Срби осудити због начина како их је званична Француска напустила неколико година раније? Када смо стигли на Косово, људи су нас гледали у неверици, али су нас дочекали као што брат дочекује брата. Било им је невероватно то што су четворица младића прешла толико километара до њихових забачених села како би им донели помоћ и рекли да нису сами у тој борби ‒ присећа се Гујон.
Од тада је прошло 20 година, а мала студентска организација „Солидарност за Косово” постала је једна од највећих на Балкану.
