Џеладин је плакао за Србољубом

Листајући „Илустровану ратну хронику” која је објављена 13. марта 1913. године наишли смо на једну причу из Велеса. Она говори о о догађају из 1909. године који је епилог добио након уласка Српске војске у Велес.

У том граду живео је неки Џеладин, што би данас рекли локални моћник. Он је отео Ацку, ћерку Панчеа Гочевића и одвео је у његов харем, где су већ биле две буле. Ацкин отац није могао да спаси своју ћерку. Она је остала на милост и немилост Џеладину, којем је 1912. године родила мушко дете.

Када је Српска војска ушла у Велес, почела је да хапси локалне моћнике на које се народ жалио. Тако је ухапшен и Џеладин који је оптужен за насиље, силовања па чак и убиства хришћана. Ипак, нова власт није могла да га осуди. Закони тадашње Србије нису могли да се примене за недела почињена у другој држави ( до ослобођења то је била Турска).

Џеладин је пуштен из затвора. Кући није пронашао Ацку која је искористила његово одсуство и побегла код родитеља.  Након тога затражила је заштиту нових власти јер се бојала да би Џеладин могао да јој отме дете које је носило турско име Туран . Истовремено је отишла у цркву да сина крсти вером којој је и она припадала. Душан Битомировић, писар среза велешког и свештеник Сава Јергић орханизобали су крштење. Кум Душан, како је записано, Ацикином сину је дао име Србољуб.

Прича се да је Џеладин, када је чуо за то, дуго плакао. Србољуб му је био једини син.  Тако је записано 1913. године, од речи до речи.