Са бундеве до Хималаја

Више од хиљаду учесника окупило се на Данима планинара Србије од 14. до 16. јуна у Врднику на Фрушкој гори. У овој манифестацији од посебног значаја за Планинарски савез Србије учествовали су као домаћини и планинарски клуб „Борковац” из Руме и планинарско друштво „Змајевац” из Врдника. Догађај су увеличали и гости из Планинарског савеза Републике Српске.

Председник Планинарског савеза Србије Исо Планић доделио је специјалне плакете за постигнуте резултате и допринос развоју планинарства у Србији Војвођанима Миодрагу Јововићу из Врбаса и Љубомиру Попову из Зрењанина.

На скупу је одржана и промоција књиге „Знаменити планинари Војводине” аутора Боривоја Вељковића и Миливоја Ердељана, који су сакупили и написали биографије сто најзначајнијих алпиниста из војвођанске равнице у протеклих сто година.

Ако се запитамо откуд таква страст за висинама у панонској Војводини где једино бундеве мере по висини, добићемо одговор да човек чезне за оним чега нема, па не чуди ни што су бројни равничари из Срема, Баната и Бачке били у прошлости, а и данас успешни планинари.

Лале умеју да се нашале на свој рачун и кад организују пешачење по северном Банату обавезно испланирају и успон на највиши тамошњи врх – „Кинђу” код Кикинде – на 93,4 метра надморске висине и позову учеснике на посебан опрез јер из високе траве вреба – трње и чичак. Опрезни су и Бачвани који организовано пешаче и често освајају свој највиши врх „Ђомбе” на 144 метра изнад површине бившег Панонског мора уз обавезну стару обућу јер „од нове могу да се добију жуљеви”, а са те висине и поглед може да се замути, па и да се добије вртоглавица.

Но шалу на страну, није да северна покрајина нема планина, у јужном Банату највиши врх Вршачких планина је Гудурички са 641 метром, а у Срему девет врхова на Фрушкој гори већи од петсто метара (Црвени чот 539 метара).

Најуспешнија српска пењачица

Један од најуспешнијих војвођанских планинара је Исо Планић, сада председник Планинарског савеза Србије, који истиче да је у прошлости од Панчева до Суботице било јако пуно ентузијаста и заљубљеника у успоне, чак и оне највише од Латинске Америке до Азије.

– Кад се неко роди у планинском крају, може и сам да се бави планинарењем, а ми у Војводини смо морали да се организујемо у планинарска друштва и да заједнички одлазимо на разне дестинације, а то нас је само омасовило. Ми јесмо равничари, али свако од нас је потомак некога ко је макар у петом, шестом или десетом колену живео у неким другим, горским крајевима, па то носимо и у својој генетици, каже Планић објашњавајући откуда толико успешних алпиниста и авантуриста који су освајали највеће светске врхове.

Тако је, наводи пример Планић, Миодраг Јововић из Врбаса водио експедиције до највиших врхова Хималаја, а успешно се са својом експедицијом пео и на Мон Блан, на Анде, врхове Аљаске, Кине, Хималаја, а данас, млада планинарка Нора Богнар из Суботице најуспешнија је спортска пењачица и прва на првенству Србије.

Планић је и спелеолог, алпиниста, водич, а опробао се и у рафтингу и проласку кроз кањоне. Као планинар пео се на највише врхове у Турској (Арарат), највиши врх Русије и Европе – Елбрус на Кавказу – и више пута на Каракорум у Пакистану. На највиши врх на свету – Монт Еверест (8848 m) – попео се 2005. са североисточне, кинеске стране. Ипак, за свој највећи планинарски успех сматра успон на Гашербрум на граници Пакистана и Кине, а за свој рад на омасовљењу и промоцији планинарства добитник је великог броја признања.

Још од деветнаестог века, кажу познаваоци планинарења из војвођанских крајева, било је ентузијаста који су желели да се опробају у овом хобију, да би пре тачно сто година почело организовано бављење планинарством. Наиме, 6. маја 1924. године на Фрушкој гори основано је прво планинарско друштво код извора „Масна ћупа” на овој планини, а тај дан се обележава и као зачетак Планинарског савеза Војводине.

Први планинар

Први планинар из војвођанске равнице био је др Радивој Симоновић родом из Старих Лединаца, лекар по професији, човек изузетно широких интересовања, који се активно почео бавити планинарством деведесетих година 19. века. Проучавао је геологију, географију, ботанику, занимао се за етнографију и етногенезу нашег народа. Био је одличан познавалац Велебита и краса. Аутор је преко петнаест хиљада примерака изузетно лепих и квалитетних фотографија које су заузеле значајно место у многим монографијама, научним студијама и књигама истакнутих домаћих и страних научника, између осталих и Јована Цвијића.

Зачетник планинарског покрета у Новом Саду био је др Душан Спирта, који је још пре Првог светског рата окупио око себе многе угледне људе тадашњег Новог Сада и организовао бројне излете на Фрушку гору у циљу њеног упознавања и уживања у њеним лепотама. Први светски рат је донео прекид у развоју планинарског покрета и 1919. године је организован први послератни излет на Фрушку гору. Након Спиртиног одласка у Београд 1920. године, иницијативу у Друштву преузима Петар Деђански. Oко Деђанског се окупљају угледни грађани Новог Сада: др Игњат Павлас, адвокат и истакнути политичар током и након Првог светског рата Коста Капамаџија, заменик директора Народне банке Гаја Грачанин, чиновник финансијске дирекције Јосиф Паквор и многи други који су чинили језгро организованог планинарског покрета Новог Сада и целе Војводине. Новосадски планинари су градили планинарске домове, издавали књиге, разгледнице, карте и брошуре, ширили подружнице и повећавали чланство.

После Другог светског рата обновљен је рад планинара, да би 1954. године било основано Планинарско друштво Србије за Војводину, које је радило на обнови планинарских домова.

У овој јубиларној години биће организовано више догађаја на промоцији стогодишњице организованог планинарења у Војводини. Обележавање је започело 12. маја на Фрушкој гори, а наставиће се до краја ове године, уз промоције бивших и садашњих планинара у Матици српској и на другим значајним и важним местима.

Рекреативци, трансверзалци, маратонци, оријентирци, алпинисти, или једноставно – поштоваоци природе, заљубљеници у маркиране или неистражене стазе представљаће и убудуће снагу равничарског планинарског покрета, уверени су у војвођанским планинарским друштвима

Почетак на Масној ћупи

Коначна одлука о оснивању прве планинарске организације у Новом Саду и Војводини донета је на Масној ћупи, код истоименог фрушкогорског извора у близини Буковца 6. маја 1924. године. Исте године, на Оснивачкој скупштини донета је одлука да назив друштва буде Планинарско друштво „Фрушка гора” и оно је претходник данашњег Планинарског савеза Војводине. За првог председника изабран је др Игњат Павлас као најактивнији тадашњи новосадски планинар и вођа планинарског покрета. У његову част, 26. новембра 2000. године, други по висини врх на Фрушкој гори добио је назив Павласов чот.