Родослов надживео Вреоце

Стари Вреоци ће дефинитивно нестати. Прогутаће их колубарски копови угља, у потрази за новим тонама „црног злата”. Некад је овде живело око 3.200 становника, данас једва 200. И они ће на нова огњишта. Живеће у новим домовима, у солитерима, на широким булеварима. А шта ће из старог краја оставити потомству? Како су изгледали црква, школа, ко се одакле доселио, ко се и кад родио или отишао на онај свет, како су се славили празници, испраћај у војску?

Да се трагови битисања не би заувек затрли брине Лазаревчанин Зоран Антонијевић. Заједно са Снежаном Поповић увелико припрема „Родослов Вреоца”, листајући црквене, матичне и друге књиге, са жељом да све буде аутентично и научно доказано.

– Обиман је то посао, али радим с највећим задовољством – појашњава за „Магазин”. Велика помоћ стигла је и захваљујући грађи коју је прикупио Драгомир Лукић, јер су у његовој архиви, на 4.000 страна у 50 свезака, сећања солунаца из села. У претпројекту „Школско село и хиподром” помоћ сам имао од рударског инжењера Бранислава Пајића.

Много ноћних сати утрошио је читајући стара документа, анализирајући пожутеле фотографије на којима су они који су се доселили у Вреоце. Ту је и слика старе школе, некада једне од највећих у крају. Ауторима многих књига помагао је да своја дела освеже новим подацима и догађајима. Иако по струци економиста и информатичар, своје интересовање и склоност ка публицистици исказао је у књигама о црквама овог поднебља, о КУД „Диша Ђурђевић”, али и организујући промоције, трибине, изложбе... Одласком у пензију, пре неколико година, још више се посветио публицистици. Пројектом „Родослов као изазов” себи је наметнуо жестоки темпо рада, тим пре што на овом пројекту ради више од три деценије.

– У црквеним и матичним књигама открио сам многе занимљиве личности из Вреоца. Рецимо, родослов мојих предака потиче из 1860. године. Податке смо проналазили и на надгробним споменицима – каже он.

Трага и за предметима од значаја за прошлост лазаревачког краја. На поклон је добио наочаре и бријач Драже Михаиловића (очигледно да је имао неколико), али је одлучио да то проследи музеју који ће бити отворен у Ивањици, у знак сећања на четничког команданта. Кад је требало да се помогне у организовању изложбе „Колубарци у балканским и Првом светском рату”, одмах се латио испуњења задатака. Активан је у Еколошкој унији Лазаревца, удружењу „Наше огњиште” и установама културе.