Спортисти подижу форму, јачају дух

Приближавају се Олимпијске игре, многи спортисти су већ осигурали учешће, неки још ишчекују пласмане, користе последње прилике да се преко квалификација изборе за пут у Париз. Олимпијске игре почињу 26. јулa и трајаће до 11. августa.

Играти најбоље кад је најважније неопходно је да би се постигли велики резултати. Многи спортисти све чешће раде с психолозима како би из себе извукли што јачу менталну снагу и досегли дух шампиона.

Зато значајну улогу све више добијају и спортски психолози. Они су ту да што боље припреме такмичаре, да их мотивишу и припреме на искушења која их очекују.

– У години Олимпијских игара улог је већи, али и у осталим годинама има такође важних такмичења. У нашем послу ми смо они „иза сцене”, а спортиста је главни актер. Имена клијената не откривамо, осим ако то они сами не ураде – каже за „Магазин” Андрија Герић, прослављени одбојкашки репрезентативац, који сада ради као спортски психолог.

Победити сујету

Герић је рођен 1977. године, сениорску каријеру у одбојци почео је 1993, а репрезентативну неку годину касније. Био је члан репрезентације Србије петнаест година, играо је у клубовима у Италији, Србији, Турској и Грчкој. Већ у Атланти 1996. године освојио је бронзу за репрезентацију, а четири године касније на Олимпијским играма у Сиднеју и злато. Уследили су велики успеси и на светским и европским првенствима и Светској лиги. Један од последњих трофеја које је освојио у каријери је сребро у Рио де Жанеиру 2008. године у Светском купу. Играо је с браћом Грбић, Миљковићем, Мештером, Ковачом и другим асовима овог спорта.

Чињеница је да му је спортско искуство од велике користи зато што је многе проблеме, притиске и све оно што носи велико такмичење осетио на својој кожи и може боље да разуме спортисту када му прича о својим кризама, недоумицама, проблемима. До сада је радио с више од 450 клијената, фудбалера, кошаркаша, одбојкаша, тенисера, рукометаша, атлетичара, ММА бораца, триатлонаца...

– Изазови су били потпуно исти пре 20 година као и сада, једина разлика су мобилни телефони и мреже. Не постоји универзална формула и сви смо различити. Као млад спортиста велику сам борбу водио са својом реакцијом на грешку. Нажалост, моја сујета ми није дуго дозвољавала да сарађујем с неким психологом. Мислим да би ме неки психолог убрзао у смислу превазилажења проблема с притиском и с грешкама. Мени је неколико сезона требало да научим како то да превазиђем сам – искрен је наш саговорник.

Данас и у свету, али и код нас све више значаја добија и рад на менталном плану. И то не само када је реч о спортској мотивацији и жељи за успехом већ и раду који уме да зађе и у приватни живот спортисте. С децом која се баве спортом, а млађа су од 12 година, Герић каже да не ради, јер верује да деца треба да се играју! Али зато има много младих спортиста у доби између 15. и 19. године, јер, како објашњава, то су године када се неко одлучује да ли ће се озбиљно бавити спортом или остати на неком аматерском нивоу. Исто тако има пуно клијената професионалних спортиста у зрелим годинама.

Спортиста је прво човек са свим својим манама и добрим странама и често кључ проблема лежи у неком његовом ограничавајућем уверењу из живота које се пресликава у спорту, тако да се мора и онај „приватни” део бар мало испитати, објашњава наш саговорник.

Он додаје да данас у Србији има петнаестак колега психолога с којима се заједно бори да укаже на то колико је добра ментална припрема важна за спортисту.

– Надам се да ће ускоро сваки спортиста који се озбиљно бави спортом или тим за који игра имати особу с којом ради на својој менталној припреми и снази – каже Герић.

У Новом Саду на факултету постоји смер спортска психологија. Андрија у свом раду користи знања и из све популарније такозваног „коучовања”, јер је осим звања дипломираног психолога завршио истовремено и Методологију за менталног коуча. Питамо га и који су главни проблеми врхунских спортиста на великим такмичењима. Да ли су то стрес, трема, борба с притиском, самопоуздање, страх од неуспеха...

– Често су проблеми у вези с реакцијом на грешке, однос у групи, однос с тренером, страх од неуспеха или успеха... Затим, проблеми с тремом, борбом с притиском. Сваки спортиста се у некој мери се бори с овим стварима. Мој посао је да нађемо шта је оно што највише утиче на ту особу и кренемо од тога – каже Герић и објашњава како онда „намести” и остале ствари, како би спортиста заиста могао да ужива у такмичењу и покаже се у пуном светлу.

Примећује и да припадници данашњих генерација спортиста имају тенденцију да одмах очекују резултат, чим уложе малу количину посвећеног рада.

– У спорту је неопходно да радиш неколико година посвећено како би тај рад преточио у неки значајан резултат. Данашња деца су нестрпљива по том питању. Што се врхунског спорта тиче, мислим да постоји огроман притисак социјалних мрежа, тако да сваки спортиста мора да има своју стратегију како да се носи с тим притиском – верује Герић.

Питање за некадашњег репрезентативца и учесника неколико Олимпијских игара је и да ли се због свега овога између тренера и психолога у тиму може појавити суревњивости.

– Некад су тренери велика подршка, али могу да буду и узрок проблема. Пратим то већ дуже време у земљама у којима је спортска психологија много развијенија и уочавам да су за менталне тренере психолози спори, а за психологе су ментални тренери неозбиљни. Најмеродавније је оно што сваком спортисти понаособ више прија – наглашава Андрија Герић.

Како пораз претворити у мотив

Како на спортисту утичу промашени пенал у финалу, повреда, пад на атлетској стази, преступ на старту због које пропадну године припрема?

– Сигурно је да утичу. Спортиста треба да научи да из пораза добије нови мотив и нову снагу за још бољи рад. Они који у томе успеју постају велики спортисти и велики шампиони – поручује Герић.

Амбициозни родитељи

Герић скреће пажњу на чињеницу да значајан део притиска који осећа млади спортиста долази од родитеља и тренера. Али често се дешава да спортиста сам себи ставља притисак без икаквог реалног разлога. Ипак, постоји начин да се притисак амбициозних родитеља смањи: – Надам се да ће савези и клубови препознати важност ране едукације родитеља, као што се то ради на пример у Енглеској, где се с родитељима деветогодишњака ради кроз предавања и радионице. Енглези су схватили да на тај начин добијају много боље односе родитеља и спортиста касније и да добијају много боље спортске навијаче и људе који умеју да се понашају на спортским догађајима.

Спорт је живот у малом

Бивши одбојкаш и репрезентативац подсећа да се кроз спорт деца уче неким вредностима које су им битне за живот и које лако могу да примене у свим другим областима живота:

– Из тог разлога је спорт толико битан, он је живот у малом. У спорту учиш да победиш, да изгубиш, да поштујеш друге, да си дисциплинован, да си прецизан, учиш се емпатији, фер-плеју, шта је добро, а шта лоше и још много тога. Деца данас желе инстант резултат, а тога у спорту нема. Зато тренери морају да нађу нове и боље начине да деци приближе спорт кроз игру, где у фокусу није само резултат него и уживање. У пубертету интересовање за спорт опадне, јер постану интересантне неке друге ствари, што је нормално за тај период. Ту је задатак тренера да научи да што боље мотивише и задржи децу у спорту.