Смирење, темељ врлина
Смирен човек је задовољан и благодаран на ономе што има, свестан прилика у којима се налази, зна своје могућности и шта се од њега очекује, па не лута у проналажењу свога места у свету
Мир је предуслов сваког доброг дела. У миру се ствара; у немиру се руши. У миру се сагледава добро, у немиру се најпре види оно што што није добро. Мир води у спасење, немир води у пропаст.
Зато је смирење темељ врлина. Tек када човек у себи постигне смирење, кадар је да гради мир око себе и с другим људима.
Куда воде гордост и среброљубље
Смирење је врлина да човек не мисли високо о себи, већ да у срцу своме похрањује убеђење да све добро што има од Бога му је дато и да он сам ништа добро не може учинити без Божје благодати.
У Нагорној Беседи Христос прву заповест за постизање блаженства истиче: „Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство небеско.”
Највише висине, духовне висине, достижу сиромашни духом, они који су смирени.
Стога патријарх Павле опомиње: „Темељ зграде еванђелских врлина је смирење. Сиромашни духом виде колико нам Бог даје, а колико ми мало узвраћамо и стално осећају своју ништавност.”
Нажалост, одавно, а поготово данас живи се у свету где је гордост постала начин живот, док кроз „уска врата” смерности ретко ко пролази. Тежи човек комодитету у времену датом му да се искаже, а ретко ко крчи пут којим се до блаженства у вечности стиже.
Под утицајем смо спољнога света онолико колико му се предамо. Уколико се више предајемо спољном свету, утолико смо мање посвећени унутрашњем „свету”. И, ето, тако човек губи смирење. Пошто овај свет, како је одавно речено, „сав у злу лежи”. А томе су узрок, понајпре, гордост и среброљубље.
У таквим приликама није неоправдано питање: може ли човек у таквом свету имати смирености? Има светих људи, који су показали да је то могуће. Потребно је да човек спозна себе и свет око себе. Јер знање на пут изводи и ка спокоју води, а незнање је ход по магли. Просветљен човек не допушта да свет (споља) влада њиме, него он „из себе” влада светом. Тако он, из смирења, крчи свој пут спасења.
Смирен човек је задовољан и благодаран на ономе што има, он је свестан себе и прилика у којима се налази, зна своје могућности и зна шта се од њега очекује, па не лута у проналажењу свога места у свету. Зна шта је циљ, чему тежи и шта хоће; спреман је за тешкоће које га могу снаћи, да их у миру изнесе. Узда се у Божју помоћ, верује и зна да ће нам Он, како напомиње Свети Јован Лествичник, „неизоставно помоћи чак и више него што заслужујемо, само ако се непрестано држимо дубоког смиреноумља.”
Зато отац Тадеј (Штрбуловић), игуман манастира Витовница, саветује: „По сваку цену сачувај свој унутрашњи мир. Немој да даш свој мир ни за шта на свету, помири се сам са собом, помириће се с тобом и земља и небо.”
Напомиње да је савршенство хришћанског живота – крајње смирење.
Сеј мир, па ћеш мир жњети
Свети оци кажу да идеал хришћанског живота није чињење чуда, исцељење болесних, нити васкрсење мртвих, већ крајње смирење, и зато саветују: „Сеј љубав, па ћеш љубав жњети. Сеј мир, па ћеш мир жњети.”
Архимандрит Тадеј подсећа да је немогуће стећи мир ако смо пуни зависти и злобе. И даје савет: „Треба да смо мирни. Боље је трпети увреду, него нанети увреду. Ако претрпимо увреду, Господ ће нам дати снагу и мир. Ако не претрпимо увреду, савест нам неће дати мира. Савест је Божански суд.”
И још каже: „Господ ће вас наградити миром, ако се измирите и окренете Апсолутном Добру, а Апсолутно Добро је Господ Бог. Он жели да ми имамо једну божанску особину – смирење је та божанска особина. Где год смирење царује, било у породици, било у друштву, оно из себе избија мир и радост.”
Није исто смирење тела и смирење ума. И опет, тим поводом, да се позовемо на запажање оца Тадеја: „Мало нас је послушних на овој земљи, зато нас је мало и смирених. Физичко смирење је лакше постићи, међутим смиреноумље је дар Божји. Смиреноуман је толико смирен да га ништа овоземаљско не може окренути, ништа узнемирити, он је потпуно миран.”
