Нећу јести да бих била лепа
Незадовољство физичким изгледом чест је узрок поремећаја у исхрани. Највише оболелих међу младима између 16. и 20. године
И код нас је све више „болесно мршавих”, како средина зна да окарактерише особе с мањком килограма, али и екстремно гојазних особа, какве смо донедавно углавном виђали у земљама које су прве прихватиле културу инстант хране и живота. Лако је закључити да је реч о поремећају у исхрани. Иза тих појава стоје психички проблеми.
Психолог Сања Братина подсећа да су најпознатији поремећаји исхране: анорексија, булимија и преједање. То су озбиљне, али излечиве психичке болести. Често се појављују заједно с депресијом, злоупотребом супстанци, анксиозним поремећајем и поремећајима личности.
– Најчешћи узрок поремећаја су незадовољство својим телом и изгледом. Од 40 до 60 одсто девојчица забринуто је за своју тежину и пре 12 године – каже наша саговорница.
Она објашњава да у тако раном узрасту ова деца информацију о томе да је њихова тежина неадекватна вероватно добијају из свог непосредног окружења: од некога чују да су дебеле!
Стално прескакање оброка
Као пример цитира коментар оца „Види како си дебела, већ имаш целулит”, упућен девојчици од четири године, која је данас на лечењу јер мисли да је дебела иако има само тридесетак килограма. При томе навике у исхрани стичу се у породици и окружењу.
Зато су и разговори с родитељима део терапија које се спроводе да би се таквој деци чија је психа у развоју помогло.
Први аларм који треба да побуди сумњу на поремећај исхране јесте стално прескакање оброка. Та особа ће ретко сести и јести с породицом и стално ће налазити разне изговоре и начине да избегне оброк за заједничким столом. Говориће, рецимо, да је jела у школи (или на послу) или баш малопре… Симптоматично је и спремање сопствених оброка уз избегавање уобичајене хране заједничких оброка.
– То не значи да неко ко хоће да буде вегетаријанац пати од поремећаја исхране зато што спрема одвојено од оних који једу месо, већ се то односи на некога ко, у ствари, говорећи да ће себи да спреми, никад ништа не једе – упозорава саговорница.
Видљив знак је и непрекидно држање строгих дијета, прихватање веома рестриктивних начина исхране. На пример, кад неко једе само поврће, уз образложење да у воћу има шећера. Или не једе ништа у чему постоји масноћа, као што су разна меса и рибе, сланина, чварци…
– Повлачење од уобичајених социјалних активности је још један знак. На пример, девојчица која одједном престаје да излази напоље, да се бави спортом, да се дружи с другима, размењује информације. Овај симптом увек треба да изазове појачану пажњу родитеља. Ту је и константно жаљење на дебљину, свакодневни разговори о мршављењу, често проверавање изгледа у огледалу и трагање за манама, уз речи „Грозна сам, ужасна, дебела сам...” То су самопоражавајуће, самокритичне мисли – упозорава Сања Братина.
Употреба суплемената, лаксатива или биљних производа исто су разлози за губитак тежине, као и претерано вежбање. Све то може довести до анорексије чији узроци, иначе, могу бити и друге природе. Често до поремећаја исхране и одбијања хране долази кад дете има породичних проблема као што је развод родитеља.
До друге врсте поремећаја – преједања и булимије долази често и после дугог гладовања и анорексичних фаза. Булимија, што на латинском значи „вучја глад”, представља нападе преједања после којег најчешће следи повраћање као накнадна психичка контрола тих напада. Најчешће се јавља код младих од 17 до 18 година. Поновљено узимање велике количине слаткиша или веома масне хране може довести до претеране промене тежине, до оштећења на зглобовима и прстима, до кварова на зубима и оштећења зубне глеђи.
Код преједања је главни симптом када неко стално једе велике количине хране, код булимије напуштање заједничког оброка због одласка у тоалет. У оба случаја једе се у тајности. Са свим тим су везани и изрази депресије, гађења, стида и кривице сопствених навика у исхрани.
Главне последице ових поремећаја су нарушено здравље, депресија, анксиозност, суицидне мисли и понашање. Код деце се јављају проблеми у расту и развоју. Злоупотреба супстанци којим таква особа жели себи да помогне, као и нарушено здравље, могу довести и до смрти. Зато се поремећаји исхране лече мултидисциплинарно. Психолог помаже психотерапијом, али код тежих поремећаја мора да се укључи и лекар, психијатар који ће прописати лекове, као и нутрициониста. Лечење не траје кратко, понекад се таква особа мора и хоспитализовати, али у већини случајева је успешно.
