Варшава из мог сна

Шта ако нам се потпуно неочекивано јаве градови у ноћи када се најмање надамо?!? Постоје тренутци у којима се тихо прубуде у нама. Ненадано нас посећују не би ли их мало измаштали можда и пре времена!? Градови су живи и миришу на време. Некада имају укус воде. Врло често се претварају у дивље животиње. Углавном се крећу ноћу силазећи у наш незаборав помоћу невидљивих белих степеница и тихо се провуку кроз отворен прозор. Просто надју пут до нас. Мени се то дешава искључиво у сновима. Када сам се пробудио тог јутра дуго сам бројао сате мислећи на њу, памтећи ноћне слике. Множио сам дане, а богами и године чекајући прави тренутак када ћу је видети коначно отворених очију. Пред још једно ново свитање ни слутио нисам да је Варшава баш тада најлепша. Била је тако велика и моћна док сам се возио њеним булеварима. О њој до тада ништа нисам знао. Дуго ме је држао тај сан јер знам да је у себи дубоко крио магично предсказање. Убрзо га је и сама јава себично преотела и приковала за себе. После скоро деценију и по чекања, упутио сам се да осетим сву њену свежину. Да ли ће ми дозволити напокон да моји снови и јава имају свој први дејт!? На крају ове моје кратке приче открићу вам тајну зашто је те ноћи баш она морала бити изабрана. . .

Диван је пролећни дан. Аутобус се врло тешко пробија кроз колону пренатрпаних аутомобила. Покушавам да докучим зашто толико дуго стојимо, а нигде још нисмо ни стигли. Са моје леве стране је река Висла и врло лепо очуване спољне зидине старог града Варшаве, а са десне налази се брисан простор у царству непрегледних шума, где се на једној пољани види огромна црвено-бела шкољка новоизградјеног стадиона Народоwy. Ехо навијања пролама се даљином која судбоносно иде ка нама. Бакље, димне бомбе и удари као и лака коњица пољске полиције јасно говоре да ће данас овде бити потпуни хаос. Разуларена маса нам се полако приближава. Знатижељни сапутници у мом аутобусу сликају већ видјен призор са београдских улица када су утакмице. Неке старије даме са зебњом и страхом чекају да продје поворка хулигана, навијача Висле који се као истоимена река све више сливају ка аутобусу. Када би “ови моји” у бусу само знали колико они мрзе блицеве, беспотребна шкљоцкања и снимања. Лудачки и непријатељски погледи истетотовираних, обријаних и до појаса голих набилдованих младића наговештавају да ће овога пута ипак разумети “неписмене туристе” у оваквим ситуацијама којима је ово само мали адреналински искорак, а и прва жива кореографија једног новог града. По који ударац руком у аутобус имитира поздрав. Псовка и по неко весело позирање у пијаном, бестежинском стању биће сасвим довољни да се утоли навијачка глад. Хулиганским речником, прошли смо прву екипу и добро смо се провукли! Непрегледне колоне истовремено се удаљавају од нас у правцу судњег дана финала купа Пољске за ову годину. Варшава ме је дочекала врло аутентично, у ватри и диму надања и очекивања. Узаврело је корачала ка мени громогласном песмом и високо подигнутих руку у духу једног новог времена.

Који минут касније напокон смо се упутили на прво одредиште. Излазим из аутобуса, а испред нас се пружа чудесно и помало нестварно здање Палате науке и културе, највише градјевине у целој Пољској. Ову велелепну зграду дао је сам Стаљин да се изгради почетком педесетих година прошлог века. Пољаци је баш не воле јер их зградурина подсећа на зардјалу историју и наравно на руску доминацију. Без обзира на све врло моћно изгледа и искрени је симбол Варшаве поготово када ноћу засветли у боји пурпура. Суптилно мења све њене нијансе и види се из свих делова града и yаиста изгледа грандиозно.

Одлазим ка највећем парку Лазиенкоwски из 17. века, који ни мало не заостаје за најлепшим парковима Европе. Осим прелепих, барокних летњиковаца и споменика културе овде се измедју осталог налази и чувена биста Фридрика Шопена. Сваког лета се у парку одржава фестивал посвећен овом генију, а његову родну кућу у Желасовој Воли, недалеко од Варшаве посетио сам који дан касније. После своје прве спонтане паусе већ увелико чујем откуцаје варшавског срца и крећем се лагано ка старом градском језгру. Успут ненадано упознајем једног старијег господина, испоставиће се историчара уметности. Спонтано ми приредјује историјски час на отвореном. На једном градском узвишењу показује где се све простирао “варшавски гето”. Док сам га помно пратио покушавао сам да разазнам границе мртвих линија прошлости краја и почетка вероватно најморбиднијег дела града у светској историји. Варшава је претрпела велике реконструкције након другог светског рата. Док је овај дивни господин објашњавао тужним и помало изнемоглим гласом приметио сам на његовој руци уклесане бројеве, где се лепо види да је Јеврејин који је преживео гето и холоцауст. Запањен утиском “сједињења са историјском истином” господин Јакуб Пјатек наставља своју сагу о тешким данима рата, депортацијама, доласку Руса и његовом животу уопште у главном граду Пољске. У глави сам спонтано визуализовао кадрове филма”Пијаниста”. Све се више осећам као и сам Адријан Броди, док ми фрагменти мучних сцена пролазе кроз мозак као флешеви.

Крећем даље главном улицом пролазећи чувену” Краљевску цесту”, којом су ходали многи краљеви, племићи, председници, окупатори и друге познате и славне особе. Булевар је место на којем ћете видети прелепе барокне цркве, неокласицистичке зграде, споменике, као и Председничку палату. Седам на једну од клупа у низу, палим цигарету скидајући зној са чела и сумирам утиске. У глави ми и даље одјекује глас Јакуба, који као да се пролама већ уморном Варшавом. Запажам да управо седим на врло модерним, футуристичким клупама црне боје где пролазници док седе спонтано укључују мали зелени тастер поред и пуштају Шопенову музику. Савршенство у малом! Реквијем за душу уз мени најомиљенији Ноктурно за потпуно сједињење са градом испалог из једног старог сна. Напокон сам нашао своју неуралгичну тачку, мир, спокој и ту чаробну нит која повезује сан са јавом. Баш на овој клупи су се коначно стопили у једно и заплесали свој толико дуго чекани валцер. Ноћ ужурбано пада па се тако пољска краљица и ја договарамо шта ћемо даље.

Новим даном одлазим до Сигмундовог ступа, који је најстарији нецрквени споменик у Варшави подигнут још 1644. године у част владара који је давне 1596. године преместио престоницу из Кракова. На плацу Замкоwу је смештен и краљевски дворац из који представља понос Пољске. Дворац је био резиденција војвода Мазовије. Седиште је краља и државног сабора. У близини налази се катедрала светог Ивана Крститеља. Спада у једне од три варшавске катедрале и сматра се најстаријом црквом, као и најважнијом сакралном грађевином у Пољској. Изграђена је у готичком стилу. У њој су крунисани и покапани војводе Мазовије, као и многи други пољски великани. Док се губим у лавиринту малих ушушканих улица поплочаних калдрмом стижем на трг Рунек у самом центру градског језгра. На крају старог града налазе се диван мост и утврдјење Барбакан, две од многих туристичких атракција Варшаве. Заиста подсећају на Калемегдан, а у прошлости су штитиле град од непријатеља. Овде упознајем Сирену, стари симбол Варшаве, која изливена у бронзи држи штит и мач. Легенда о њој говори да је ова варшавска једна од две сестре из Балтичког мора. Сирена је реком Вислом допливала до данашње пољске престонице. У знак захвалности рибару који ју је спасио из мреже неког трговца дала је обећање да ће га штитити као и његов град. Њена се сестра настанила у Копенхагену где је и данас можете видети на улазу у луку. Седам у башту у једну од аутентичних пољских таверни, којих има на десетине на главном тргу Рунек. Једем Голабке, верзију пољске сарме и изврсну чорбицу Помидороwу од чистог парадајза. Уз дивно домаће, црвено вино правим велики предах, док мноштво препуних кочија развози веселе туристе. Слушам уличне свираче чији је дрес код тематски инспирисан временом окупације који ми одају још једну тајну. Већина музичара се крила у антинацистичком покрету отпора, пркосећи виолином и контрабасом против моћног и немилосрдног окупатора. У глави ми поново одзвања јучерашња потресна прича господина Јакоба. Све око мене и цео стари град Варшаве био је потпуно разорен у немачкој окупацији 1939.године. Касније су је Руси докрајчили бомбама па је тако 85% Варшаве потпуно уништено. Слике, панои и музеј на отвореном у старом делу јасно говоре о томе. Питам се само како је могуће да ове прелепе зграде нису напуниле ни седамдесет година? Вредни и упорни Пољаци потпуно су вратили архаични изглед нове престонице из Сигмундовог времена после енормних разарања. Као да ништа није ни било!? Да ли је ово могуће, свака им част! Овај град је потпуни херој! Један од најпоноснијих мегалополиса на свету, пун духа и енергије живи свој стоти живот по реду преживљавајући све епохе као птица феникс. Представља једну од најлепших престоница Европе у којима сам боравио. Капа доле пољском народу јер је неуништивим ентузијазмом буквално дигао свој град из пепела. Претрпео је тешку судбину сломљеног мача усидреног измедју чекића и наковања.

Док узлећем остављам га птицама и небеској одисеји. Уверио сам се да су се стварно тих дана у Варшави лудо забављали мој сан и тадашња јава. Дефинитивно се у животу ништа не дешава случајно, зар не?!? Враћам се на почетак и испуњавам обећање које сам дао са жељом да ћу вам одати једну малу тајну. Сан у којем ме је посетила Варшава био је за време Нато агресије. Храбрила ме је ту ноћ чврсто ме увлачећи у себе. Тада сам већ знао да ћу доживотно бити конектован са њом. Тихо ми је шапнула: “Посети ме једном рањени човече кад осетиш да је стигло боље време.” ”Возићу те кроз простране векове огромним булеварима својим саосећањем оном истом брзином којом ти ноћас мериш наше растојање.”