Знамо ли шта у нама буди радост, емоцију која може да буде индивидуална, аутентична, мирна и тиха, али и хистерична, нарцисоидна, злонамерна...

Радост је тема и нове књиге проф. др Тијане Мандић, клиничког психолога и психотерапеута, упркос мишљењу појединих колега да je бирати ову тему бесмислено у оваквом свету препуном озбиљних догађаја.

Промоција књиге „Радост” (издавач „ХЕРАеду”) привукла је велику пажњу.

Безброј је дефиниција радости – за будисте она је свесност, способност памћења лепоте, бивање у сваком тренутку. За хришћане – радост је и тиховање. Повлачење у себе као у светилиште. За нашу културу, где је, по Јовану Скерлићу, на словенску депресивност наслоњен источњачки песимизам, ово је више него неопходно и драгоцено дело, навела је Сања Домазет на промоцији.

Емоционални луксуз

Зорица Стабловић Булајић, уредница издавачке куће, поставила је питање да ли је осећај радости у данашњем свету емоционални луксуз.

Осврнула се на још један феномен – у којој мери је манир у западној култури да смо увек „радосни”, константно успешни и продуктивни – замка за све људе:

– Да би се прилагодили тим очекивањима, људи одмалена науче како да изражавају срећу иако је не осећају, често лажним осмехом, а своја аутентична осећања потискују да неко не би приметио да су испод тако изражене среће понекад тужни и несрећни.

– Живећи у друштвима у којима доминира „индустрија среће” све је теже наћи аутентично осећање иако постоје услови: позитивна клима, место, начин и дозвола да се људи радују. Немојте се приморавати да будете радосни, осећати кривицу ако нисте, као што то диктира нарцисоидно друштво или ваши ближњи – поручује ауторка ове књиге Тијана Мандић.

Иако се употребљавају као синоними, радост и срећа се разликују.

– Радост је специфична и једноставна емоција за разлику од среће која је много комплекснија и укључује свеукупан доживљај добробити и позитивне процене свог живота – објашњава ауторка.

Сматра се да је Дарвин био први научник западног света који је изучавао израз лица код мајмуна и људи и закључио да израз радости, заједно с показивањем празних шака, показује другом да му није непријатељ и да га неће напасти.

Бављење радошћу потекло је из религије, да би се током времена осамосталило и приклонило другим наукама.

Вилијам Вунт, један од оснивача научне психологије, издваја четири основне емоције: радост, тугу, страх и љутњу. Веровао је и да су основне емоције психолошки доживљаји који су ван контроле наше воље и рација и да су изузетно снажне. У овом низу постоје три „негативне” и само једна „позитивна” емоција.

Свакога занима како препознати аутентичну радост, па ево ауторкиног савета:

– Можда за почетак тихо рећи у себи „Ја се радујем”. Затим гледамо да управљамо својом радошћу, на пример: „нећу се смејати у лице овој особи, то би је болело, али је ситуација збиља смешна. Смејаћу се после, учићу како да контролишем своју радост.” Исто тако ћу учити који су унутрашњи и спољашњи окидачи за моју радост.

Пут ка оптимизму и нади

Важно је, додаје Мандићева, да се препозна и оно споља што доприноси овом осећању – гледању одређених филмова, дружењу с људима који изазивају радост и чињењу ствари које некога радују. Битно је препознати радост код другога, неки се јасно и отворено смеју, некима се „само смешка брк”, неки стављају руку на уста да прикрију осмех, а неки окрећу главу и гласно се смеју.

Када смо ово савладали, могуће је „водити” ту радост, било да директно некоме кажете „баш се радујем што те видим, радујем се што ово радимо заједно” и слично или рећи „лице ти се тотално променило када се радујеш”.

Ауторка подсећа да радост може да помогне опоравак од физичких и менталних проблема, она је медијатор за многа друга осећања, као што су поштовање, опраштање, оптимизам, нада и самопоуздање. Ова емоција открива лепоту, добро…

Неки аутори пишу о томе како је радост заразна, притом не мислимо на хистеричну радост, већ да радост има моћ да зближава људе, помогне интеграцији групе, мотивише инклузију одбачених, неприхваћених.

Запад и Исток, два света

Западњаци воле да осећају енергична осећања као што су узбуђење и раздраганост. За разлику од тога људи с Истока више воле тише емоције, као што су мир и спокојство.

– У кинеској традицији највећа је срећа духовна равнотежа, нажалост они су усвојили западни модел, па је новац постао нешто што је врхунац сваког рада – највећа срећа, чуло се на промоцији.

Мала бомба

Нагли доживљај радости може да експлодира као „мала бомба” у мозгу и промени токове дотадашњих когнитивних процеса. То смета дотадашњој концентрацији и учењу, али може бити врло корисно у процесу мењања. Тај мали удар радости на неколико секунди може да промени ток и ред мисли и да остави места за уплив других мишљења, ставова и погледа на свет.

Да не чује зло

– Изучавајући радост наишла сам на пуно предрасуда. У породици једне пацијенткиње се веровало да су само глупи људи радосни и „церекају се”, а паметни људи су озбиљни и не праве никакве гримасе. Зато је она радовање потискивала и претварала у тугу. Њени осмеси су изгледали више као грч или карикатура. Међу најгорим примерима је онај који је свако од нас чуо: „радуј се, радуј, сутра ћеш плакати”. По овој параноидној предрасуди радовати се је не само површно и глупо, него и опасно – рекла је ауторка.

Где води политичка коректност

Радост се не може сакрити, да се бар мало не мрдне тело, јер радост обузима цео организам. Ту наилазимо на другу предрасуду: постоје културе у којима је додиривање других људи табуизирано. Постоје људи који кад хоће нешто да нагласе у реченици, они то нагласе додиром. Нарочито у узбуђеној радости укључено је цело тело, руке се дижу, спуштају, кукови се њишу, ноге играју, прилази се другима и грле се.

Данашња политичка коректност је увела „мртве руке” у комуникацију, а то је за радост и за креативност велики хендикеп.

Уживање за сва чула

Коју форму радост има зависи од темперамента, типа личности и начина одрастања.

Сензационална радост је добила назив по чулним задовољствима. Могуће је уживати у сваком чулу које имамо. На пример, неко ужива у доброј храни и просто га видите како седа, додирује есцајг и спрема се да ужива. Слушање музике, читање књиге, масажа, певање док се туширамо…

Постоје тренуци, места и ситуације у којима је радост потребна и намењена самој себи, то је онда резултат неког унутрашњег дијалога који се завршава лепо. Особу преплави радост, она нема потребу да је дели ни са ким и нису јој потребни туђи коментари. То је индивидуална радост.

Супротно томе, афилијативна радост је врста покрета ка другима, ка свету.