Рат је мутна вода

У Београду је за ускршњи празник боравио Миодраг – Мики Стојичић, један од најпознатијих светских ратних сниматеља. У последњих 28 година, Стојичић ради за италијанску националну телевизију РАИ.

Свих ових година, камера је његов занат – његова љубав.

– Ја обично кажем: неко се бави екстремним спортовима, а ја екстремним снимањима. Ушао сам чудним околностима у све то – почиње своју животну причу Стојичић. – Сада сам најстарији ратни сниматељ, што не мора да буде похвално. Тако је од тренутка када се повукао Џон Симпсон (79), икона Би-Би-Сија. Он је тренутно саветник у Би-Би-Сију, а извештавао је из више од 120 земаља, укључујући тридесет ратних зона.

Мики Стојичић је каријеру почео у ТВ Београд. Рођен је Лесковцу. Пропутовао је свет и био на оним местима одакле су само стизале страшне слике рата и разарања. Био је у Либану, Курдистану, Чаду, Авганистану, Тунису, Ираку, Сирији, Либији. Снимио је Гадафија који је том приликом обећао да ће довести камиле у Београд, што је и у радио... Сарађивао је са водећим светским телевизијама Би-Би-Си, Ен-Би-Си, Ројтерс. Радио је за јапанску и грчку телевизију. У последњих годину дана живи на релацији Рим – Београд.

Стојичић није причљив човек. Много тога је видео и временом постао још ћутљивији.

– Радио сам петнаест година у РТС-у и око себе имао асистенте, новинаре, расветљиваче, тонце...  Ратни сниматељ је најчешће сам са најбољом камером или фотоапаратом, иду му на руку технологија која је напредовала, али и због природе посла за који се определио. На опасним местима не можете имати свиту... Да не говорим да се морате прилагодити одређеној врсти аскетизма. За пут од месец дана све мора да се спакује у омањој торби.

У последњих неколико месеци путује по Италији, снима уметничке документарце. Не зна још колико ће тако радити, али за њега је право освежење, потпуно супротно од сликања ратних призора... Невероватне су те приче о римским рестаураторима, који су, тврди, најбољи на свету. Тренутно снимају о позориштима којих је у Италији у сваком селу а стара су 500, 600 година. За Италију каже да је музеј на отвореном. Када се родите у лепоти и стално се њом окружени, вели, нормално је да је ваша перцепција за лепо изграђена и да ћете створити нешто што је оригинално.

– Зато су Италијани добри дизајнери. Њихов Ферари, а и Дукато су скулптуре, уметничка дела.  Колико се Италијани разликују од нас? Мало и много! У приоритетима – да ли ће прво да једу или да раде. Увек им је оно прво битније. Цене свачији рад. То стоји. Придржавају се стандарда. Колико цене сниматељски посао? Ми старији ТВ сниматељи дрзнемо се понекад па урадимо онако како желимо, ако им се не свиђа баш нас брига. Али воле да истерују оно што су замислили...

У сниматељском послу је пресудан таленат. Није важно само да направите лепе слике. Можете да имате брдо лепих слика, али ако нису у функцији телевизијске приче, ако кадар није добро испеглан, то не може да прође.

Чујемо да га на јесен чека нова турнеја, са РАИ, путоваће по Италији и држаће обуку младим сниматељима.

– Вас Италијани баш воле?

– И ја њих волим. Суштина је у договору. Сарађивао сам и са америчким телевизијама, канадским, са Грцима и Јапанцима, али за Италијане најдуже радим.

Шеснаест година је са Ењом Ремондином, новинаром богатог искуства, путовао по свету.

– Када је РАИ отварао биро у Истанбулу, он ме је позвао: Мики, идеш са мном. Ако не идеш ти и ја не идем. Истанбул је царски град. Ко није био, треба да га види и доживи. Као дечак са седам-осам година био сам први пут у Истанбулу. Седели смо родитељи, брат и ја на Босфору. Сећам се како је један велики брод пролази и заклањао поглед на другу обалу Истанбула. То је прва слика са Босфора коју сам запамтио. Рим нема узбуђења која има Истанбул. Волим истанбулске квартове где живи обичан свет. Тамо је живот. Свуда се осећа мирис кафе. Они седе на праговима својих кућа, пију кафу и причају једни са другима... Не знам да ли знате, три хиљаде турских речи ми користимо, а Турци око 700 наших српских. Турци нас поштују. Ево, зашто. У време Варшавског пакта једино смо им ми били веза, њихов текстил је ишао преко Југославије. Газде у Капали чаршији то одлично знају. Памте. Тако су преживели.

Причамо о Стојичићевим сниматељским походима. Пожалио нам се да му је најтеже пада да носи сако када мора да неког интервјуише. Не воли униформисаност. У души је остао хипик.

– Мој комшија је имао тегет енглески блејзер, позајмљивао сам га годинама од њега.

Још каже да се у сниматељском послу искуство стекне после много година. Када кренете да радите не знате шта недостаје. Нисте спремни. Тек после видите да сте промашивали. Да сте улазили у неке ситуације из које је могао само Бог да вас спаси. Сећам се, у Босни сам ишао по Озрену. Када се вратим увече од људи чујем да је бомба прелетела пет, шест километара иза ратне линије и усмртила многе. Ризик је био нула, али су настрадали. Када сам био код Тузле, на брдо Јабука, сваког дана су ми тражили нову слику. „Шаљи нове”. У таквим околностима немате времена да причате са обичним војником већ морате одмах да питате: Ко је овде газда? Тумараш по брдима и трагаш. Доста командира је страдало после рата. Рат је мутна вода. Када причам о рату врло водим рачуна да причам само оно што сам видео. Једно сам био на некој планини са „Пантерима”. Увече одем до кафане и чујем да људи за столом причају о месту са ког сам се управо вратио. Једини сам био тамо, а оно што су говорили апсолутно није било тачно.

Прича нам да му на његовим путовањима најтеже пада лет авионом.

– Мој добар пријатељ, новинар Дејан Лучић, има обичај да каже: „Не плашим се авиона, али кад год слетим знам да сам нешто ућарио од живота”. Та прецизност убија, ако закасниш десет секунди, сатима чекаш следећи лет. Волим да будем тачан, али не као швајцарски сат. Мало лежерности није на одмет. Ми имамо као народ шире погледе од оних на западу. Волим Србију. Уверен сам, да су педесет одсто веће плате, наш народ би се вратио, водио рачуна о својим старима, оцу и мајци, живели би са својим пријатељима. Која би то срећа била. Сваки човек треба да путује што више због личног искуства. Да види колико је тачна слика света коју нуди телевизија, да разбије ту маглу. Путовања човека чине богатијим, проба разна јела и вина, види друге људе. Моји родитељи, отац Петар, који је био гинеколог и који је породио пола Лесковца, и мајка Наталија, економиста, стално су путовали. Ја сам био у Непалу и заљубио се у тај крај света. Био сам са ћерком Аном, која је професор клавира, и сином Петром, који је дизајнер звука, и провео дивне тренутке. Код нас у кући је велика демократија. Моја највећа радост су моји унуци Сунце и Уриел. Моји шампиони! То су синови моје ћерке. Чиме се бавим док седим у Београду? Са супругом Јасмином радим на документарном филму о позоришном пројекту у којем учествују штићеници Дома за лица ометена у развоју у Кулинама код Алексинца. За мене је то ново, снажно емотивно искуство.