Прекобројни

Иако су се током деценија расули на различите стране, послове, животне стазе, неки и по свету, ови истомишљеници, који деле исту страст према новинарском послу, не само 1. априла када се обележава рођендан некада утицајне градске куће Студија Б, већ и чешће током године, састају се на чашици разговора, уз понеко пиво и сарајевске ћевапе... Уз смех и анегдоте, евоцирају успомене на једно време и на једну медијску кућу, какве данас више нема, када се изгарало, страствено, за своје слушаоце и гледаоце... Када су се, без обзира на политичке ставове, поштовали етички постулати професије... Када је конзумент медијског садржаја био на првом месту, када су се неговали особени стил, ауторство, милозвучност гласа, садржајност програма, имиџ градског стила живота, квалитетна музика... Иако је све то, у међувремену, ишчезло, изгубило битку пред налетом простоте и неких других правила, ови професионалци одају почаст палој жртви – изворном новинарству.

Данас, ово није часна професија. Данас, нема медија који се жртвују за своје гледаоце, који раде у интересу својих грађана... Данас, нема колега који се међусобно уважавају, подржавају и раде на заједничком задатку зарад виших циљева, из искрених убеђења. Данас, не испијају заједно кафе, не друже се, не праве историју, не држе колегијуме који би били креативни, подстицајни за општу добробит заједнице, друштва, колектива... Данас, свако гледа своје мале, ситне интересе... мајушне новчане додатке, надокнаде, бонусе... свако сваком поставља ногу...  А где су ту гледаоци? Они су у потпуности заборављени.

Некада је та медијска кућа, Студио Б, имала редакцију за младе „Прекобројни час”, прави расадник талената, у којој су прве кораке начинили касније успешни ТВ аутори, новинари, глумци... А данас, нико се не бави младима. Уредници немају снаге и воље да им посвете време и труд, а младе само занима висина хонорара, а не стицање знања и искустава, јер, ваљда, мисле да су сву памет попили... Коме ће медији препустити штафету младости? Прекобројни ћемо остати изгледа сви.

На срећу, цензуре, како год многи погрешно сматрали, данас нема. Заправо, у медијима никада није владала већа демократија. Свако може све да каже, без последица. Али, зато аутоцензуре на сваком кораку. Она ће нас и убити. Новинари заборављају да је човек мислеће биће и да не треба да се плаши својих ставова, али и жеље да пита, сазна, истражи, коригује се, ако је потребно, усаврши и надогради. Аутоцензура је ствар немоћи, страха и стваралачке кризе. Требало би сви медијски радници да пораде на себи, да их страх не паралише, да их острашћеност не дискредитује, и да се врате у клупе школског „Прекобројног часа”, учећи – да јасан и аргументован став – вреди више од милион долара.

У жељи да, наводно, сачува традицију, јавни сервис гурнуо је себе још више ка дну. Часно је неговати традицију, народну музику, која је део нашег колективног националног бића, па је тако похвално да је организовао Сабор народне музике као антипод европским новим врлим вредностима и „Евровизији” која у последње време неке друге особине ставља у први план. РТС би требало да се определи да ли жели да буде модеран или старински? Као да заборављају да наши велики телевизори све виде – не тако инвентивну лед сцену, музичаре народног ансамбла који, због немаштовитих редитељских кадрова, делују статично и смешно, фолклорне играче који цупкају вазда у месту и водитеље који од слова до слова читају унапред осмишљен сценарио као да су на школској рецитацији, без опуштености и умећа конверзације са учесницима. Музика је остала по страни...

Довољно је било само да ослушнете народ, да се добро припремите, да имате више проба пред живо укључење, како се у 21. веку не би дешавали аматерски гафови, да студио изместите ван беживотних рефлектора, који никако не иду уз традицију, и да будете сасвим природни, што народна музика изискује... Имали бисмо програм, по мери и укусу народа... Јер, ово је, ипак, народна музика!

НОВО "КАДРИРАЊЕ" ПОД НАЗИВОМ "РУСКА САЛАТА" О ПРАЗНИЦИМА НА ТВ ПРОЧИТАЈТЕ У ПЕТАК 10. МАЈА У НОВОМ ИЗДАЊУ "ТВ РЕВИЈЕ", УЗ "ПОЛИТИКУ"