Ходање уназад побољшава рад мозга, флексибилност и равнотежу
Ходање уназад има богату историју. Постоје извештаји који датирају још из раног 19. века о људима који су ходали стотине, а понекад и хиљаде миља унатрашке. Многи од тих подухвата су били резултат импулсивних опклада, док су други, једноставно, покушавали да остваре право на чудан нови рекорд.
Према новијим истраживањима, међутим, шетња уназад може имати изненађујуће користи по здравље, равнотежу и рад мозга. Због разлике у биомеханици, ходање уназад заправо може донети физичке користи - често се користи у физиотерапији за ублажавање болова у леђима, проблема са коленима и артритиса. Нека истраживања чак сугеришу да ходање уназад може позитивно утицати на когнитивне способности као што су памћење, време реакције и вештине решавања проблема, преноди Би-Би-Си.
Сматра се да пракса ходања уназад у сврху очувања здравља потиче из древне Кине, али је у последње време привукла пажњу истраживача у САД и Европи као начин побољшања спортске изведбе и изградње мишићне снаге.
Џенет Дафек, стручњак за биомеханику на Универзитету у Невади, САД, више од 20 година истражује кретање уназад. Она и њене колеге су открили да само 10-15 минута дневног ходања уназад током четворонедељног периода, повећава флексибилност тетива код 10 одсто здравих женских студената. Ходање уназад, такође, може да ојача мишиће у леђима одговорне за стабилност и флексибилност кичме.
У још једној студији коју је водила Дафек, група спортиста је самостално известила о смањењу болова у доњем делу леђа након периода ходања уназад.
„Наше истраживање је показало да, индиректно, ходање уназад има неке користи у односу на болове у доњем делу леђа једноставно зато што истежете тетиве”, каже Дафек.
„Често је један од фактора који је повезан са боловима у доњем делу леђа затегнутост тетива”, додаје.
Ходање уназад и вежбе трчања уназад већ се користе у неким спортским тренинзима, посебно у тимским и спортовима са рекетом, који захтевају агилност и брзо кретање напред, уназад и бочно. Пошто смањује стрес на зглобовима колена док гради снагу, рикверц-трчање је, такође, корисно за заштиту спортиста од повреда.
Поред спортиста, ходање у натрашке се показало корисним и за старије особе, младе гојазне појединце, особе које пате од остеоартритиса и пацијенте после можданог удара са оштећењем хода. Утврђено је, такође, да ходање уназад троши више калорија него ходање напред.
Биомеханика ходања унатрашке
„Биомеханика ходања уназад је веома различита од ходања напред”, објашњава Дафек.
„Приликом ходања унатрашке, опсег покрета у колену је смањен, што може бити од неке користи за особе које се можда опорављају од операције колена, на пример”.
Једна недавна студија открила је да је опсег покрета и у куковима и у коленима знатно смањен током ходања уназад. Док ход напред почиње контактом пете са тлом, ход уназад почиње контактом прстију, а пета понекад уопште не додирује тло. Као резултат тога, мањи је ударац осетан на зглобу колена и користе се другачији мишићи у поређењу са нормалним ходањем.
Учесници који су ходали уназад имали су најбрже време реакције, можда зато што су њихови мозгови већ навикнути на извођење неусклађеног задатка.
Заправо, зглоб скочног зглоба апсорбује највише шока током ходања уназад. Мишићи активирани у покрету флексије табана (коришћени приликом стајања на прстима) играју већу улогу у ходању уназад како би апсорбовали шок.
Ходачи уназад боље решавају збуњујуће тестове
Користи ходања унатрашке се не завршавају само јачим скочним зглобовима.
Истраживачи су, такође, пронашли разлике у локацији неуралне активности приликом ходања уназад у поређењу са ходањем напред. Префронтални кортекс, одговоран за когнитивне вештине као што су размишљање, доношење одлука и решавање проблема, посебно је активан приликом ходања уназад.
Побољшава се, такође и проприоцепција особе која хода уназад, односно,њено поимање околине и себе у простору.
Једна холандска студија тестирала је способност 38 учесника да реше „Струп тест” – који користи конфликтне подстицаје као што је реч „плаво” написана црвеним словима како би ометала брзину реакције људи на подстицај – док су ходали уназад, напред или бочно. Откривено је да су учесници који су ходали уназад имали најбрже време реакције, можда зато што су њихови мозгови већ навикнути на извођење неусклађеног задатка.
Друга студија је снажно закључила да различити облици локомоторне активности уназад, укључујући и ходање уназад, гледање снимка путовања возом уназад, па чак и само замишљање кретања уназад, побољшавају способност учесника да се присећају информација.
Постоји, међутим, и елемент ризика када је реч о ходању у рикверц. Потребно је бити опрезан како би се избегле невидљиве препреке. Постоје случајеви када је ходање уназад током физиотерапије резултирало падовима и озбиљним повредама.
Постоје, такође, и други начини за постизање истих резултата. Научници у Кини, на пример, открили су да су тај-чи и пливање ефикасније рехабилитационе активности за спортисте са боловима у доњем делу леђа него ходање уназад, трчање или уопште недостатак вежбања.
Али, како Дафек каже, постоји још један разлог да се испроба ретро-ходање:
„Постоје и други начини да истегнете тетиве, можете само радити вежбе истезања тетива. А можете исто тако радити и нешто забавно, зар не?”
