Каиро и једна ноћ
Заглављен стојим измедју два света изгубљен у овој долини времена. Небеске силе ми олакшавају посао. Не дају да се померим ни корак. Рано је јутро. У дубини непрегледне оазе осликава се амбис непробудјеног града чије се грандиозне зграде јако тешко опиру јутарњој магли. Још увек оковани смогом спавају три најпознатија камена са својим верним чуваром. На себи носи тело лава, а главу фараона Кефрена. Зове се Сфинга. Испред њега је утихнули храм. Под му је од чистог белог алабастера који подсећа на смрзнуту со. Окрећем се око себе. Удишем сув септембарски танак ваздух који суши моју кожу, мењајући фен не дозволивши да се ознојим. Јасна је линија раздвајања коју је некада давно пресекао неко као свемирским мачем. Да ли природа или сам бог? Вероватно обоје, у коалицији. Можда је то урадио баш он, Амон Ра, који лебди над овим простором подаривши кристално сунчан дан. Вероватно је и сам Алах умешао прсте којег управо гледам упијајући његов бескрај неодољивог, прашњавог мегалополиса. Ни он се више не разазнаје од чађи јутарње измаглице из које као да му се не устаје. Овог јутра као по обичају, Каиро се тешко буди. Вечита су питања без одговора и дан данас. Посматрам Каиро како се умива паучинастим димом, док одајем почаст пирамидама. Био бих врло храбар када бих пробао речима да дочарам осећај који сада букти у мени. То је вероватно мало за доживљај, а камоли за опис. Премало за путопис. Можда баш данас успем да се попнем степеник више за један секунд вечности дуже? Пењаћу се све док не будем чуо звук пиштаљке дежурног полицајаца и чувара камених троугластих џинова. Не постоји ништа јаче од овог флеша и набоја који се ствара док их гледате у природној величини. Није реално да сам овде. Све ово се не дешава мени. Ни један историјски, туристички или било какав локалитет на свету није “достојан,” ни толико моћан да опише снагу привлачности и хемију коју осећате када стојите као поред египатских пирамида.
Јутро се већ узврпољило и претворило у дан без облака. У медјувремену запажам да се од оних “неколико зграда” у оази смога изродило хиљаде нових и да им се не види крај. Погледом покушавам да ухватим урбани хоризонт на којем се небо стапа са неједнаким и недовршеним крововима. Бескрај Каира и његов галопирајући „просторни инкубатор“ ме је слудео знајући да сам поред града величине бивше Југославије. Како је радни дан, мораћу и да доплатим јер се трећина Египта сјатила овде у потери за срећом званом посао. Аутобуси се гомилају на платоу Гизе и већ их има на десетине. Као пешадија, само надиру. Поредјани као војска у линији на ивици самог амбиса, платоа испод којег вири непрегледни град. Стоје у реду као под конац. У ствари само сметају и ремете амбијент нарушавајући овај јединствени простор. Где сви ови људи стају, није ми јасно? Непрегледне колоне људи, што домицилног становништва, што страних туриста из целог света као да узурпирају свети плато. Како се све то не види на разгледницама и брошурама?! Истина се крије иза савршених слика са нета најпознатијег светског локалитета. Толика је гужва да почиње ужасно да иритира, а и египатска звезда високо на небу сурово је врела. Узалудно тражим свој аутобус беле боје, који ће ме вратити у хотел Зосер на великом Булевару пирамида, недалеко одавде. Све то делује као тражење игле у пласту сена али га уз сто мука некако налазим. Класично губљење времена. Ја, који сам већ ту некилико дана као да очајнички трагам за сопственим идентитетом. Да ли сам и даље пуки туриста или се прилагодљиво увелико стапам са Египћанима? Настављам свој пут у освајање Каира, мегалополиса који има више промила лудачке енергије у крви него ли становника.
Како сам организовано стигао са повећом групом људи, агенцијски, видим многи се боје да се удаљавају без водича и већ планираног итинерера. Као стадо држе се оне старе наметнуте флоскуле многих агенција, хотел-Мц доналдс-хотел, који се налази преко пута нашег солидног хотела на прешироком и увек бучном Булевару пирамида. Негде их потајно разумем. Каиро није град за почетнике, нити је дестинација за први пут. Не баш лако, али налазим добровољце. Еуфорично хватамо “кваку” првог таксија и правац центар. Где ли је центар Каира заправо? Питање за миллион долара. Па у томе и јесте поента. Као да ја знам где је?! Упадамо у арапску ноћ непозвани. Симпатични таксиста нешто певуши и мрмља у колима док му спада сива јамболија са ретровизора у аутомобилу који се полако и сигурно распада. Силне закачене бројанице “дјускају“ од пребрзе вожње глумећи диско куглу и таксисти видно сметају док вози свој рели. Сигурно сте чули и раније како се вози у Каиру?! Не, не можете ни да замислите. То се не да описати речима. Таксисти у Каиру као и остали учесници у саобраћају возе средином траке. Стално трубе. Већина њих немају ни сигнализацију. Многима не раде светла. Некима и раде, али од силне прљавштине су пригушена. Врло често можете видети аутомобиле који као да се закуцавају у вас и одједном само нагло скрену. Закон им дозвољава да тако возе. Прави је доживљај, јер се осећате као у луна парку кроз који лудачки јурите. Претиче вас ко стигне, док не удари у вас, али се то скоро никада не дешава. Ко се није возио Каиром, као да није ни био у њему. Уз гласну арапску техно музику, лајт-шоу у колима, добијамо и ненадану спонтану журку. Летимо кроз град од преко 20 Милиона људи и исто толико зграда у којем сефамора буквално нема, или не раде, чак ни код великих раскрсница огромних булевара. Пребрза ноћна стална претицања и мали, отворени комбији на путу крцати људима који само што нису поиспадали. Вожња већ траје више од пола сата. Вечити зелени талас који не постоји сада је наш савезник ношен лудачким адреналином и води у још једну неизвесност. Вриштимо у колима, у аутомобилу, возећи се потпуно бесциљно. Какав трип! Овде не постоји центар града у класичном смислу те речи. Каиро је толико велики па има на десетине тргова, мањих или већих који су нон-стоп преплављени људима и у касне сате. Стајемо на једном од њих. Прикључујемо се повећој поворци људи који тумарају некуда. Лутају, куда ли су се само упутили у ово доба? Видим, многи од њих вукљају и децу са собом, што поред, неки и на кркачама. Сјајна и јака емотивна сцена. За задовољством им се придружујемо. Ми смо такодје ноћас бесциљни и тако добро изгубљени. Није ли у томе драж? Није ли поента самог Каира, да нас ломи. Како нас само пржи својом неизвесношћу? Тражимо ноћни живот и напокон се спуштамо на реку Нил и силазимо у елитни део који се зове Замалек. Овај велики део града сав шљашти у ноћи. Врло је средјен и скоцкан. Модерни оникс небодери свих боја и величина као и десетине познатих хотела у ланцу парају месечину чинећи цео призор величанственим. Оба тока реке Нил секу Каиро на неколико делова правећи острва који су повезани велелепним мостовима. У даљини подсећају на светлуцаве фосиле прастарих животиња. Увидјам да Каиро никада не спава. Апсолутно је један од највибрантнијих градова не свету. Све се дешава на улицама и увек је присутан метеж гомиле људи на ивици опасности који у ствари и не постоји. Сиромашнији и мрачнији делови Каира су под опсадом потпуне анархије која чак и плаши у тренутку. То је само привид јер људи овде имају своје животне навике које су нама исувише стране, док се иоле не пробије баријера која обично врло кратко траје. Увидјам, врло су присутне несношљиве класне разлике. Превелика су одступања измедју сиротиње и енормног богатих коју ми као просечни Срби буквално не можемо да замислимо. Моја прва ноћ у Каиру, хвала Богу неће бити последња.
Сутрадан обилазим чувену Коптску четврт која је скривена медј’ зидинама прашњавог тектонског џина. Упознајем се са врло интересантном Коптском црквом Пресвете Богородице и са два велика жута торња која се пресијавају на сунцу. Из даљине подсећају на минарете. Сазнајем да сви Копти носе мали истетовирани крст на левој руци. То их симболизује и диференцира од остатка света. Пролазим поред тајанственог Града мртвих који је обасут високим зидинама и жицом. Више од четири милиона људи усељено је у старо средњовековно гробље између напуштених фатимидских гробница. У највећем граду Африке у којем живи између 22. и 25. милиона људи огроман простор заузима гробље које је данас познато као Град мртвих. После рата са Суданом седамдесетих година прошлог века, у Египат је нагрнуло хиљаде избеглица и ова афричка сиротиња није имала где него да се смести међу каирске покојнике. Временом су настали прави сокаци између гробница, а гробље је убрзо затворено и фортификовано. Овде не залази нико ако баш не мора, осим ако није луди авантуриста. Туристи га разгледају успут, из аутобуса, згрануто посматрајући како се између низа гробница с прекрасним куполама вијори веш. О овом граду, гробљу колају језиве легенде попут оне да су становници Града мртвих почетком деведесетих у сласт појели двоје немачких туриста. Наводно, ту је аутомобилом залутао и један шведски дипломата, а полиција је успела да пронађе само хаубу његовог аутомобила. Овде добровољаца за акцију није ни било, а и ја баш нисам толико луд мада смо бусом пројурили поред њега. Ко зна, да смо стали, бар да привирим унутра, иако за агенције тура Град мртвих никада није у понуди. Штета. Какав би то филм и путопис био! Наравно, уместо њега обилазимо Национални музеј и предивну црвену зграду саградјену у стилу неокласицизма. Египћани више воле да кажу египатски музеј у Каиру. Садржи најопсежнију колекцију древних египатских антиквитета. Има преко 136.000. експоната, док су десетине хиљада других реликвија у подземним складиштима. Спада медју пет најфреквентнијих и најпознатијих музеја у свету. Да Египат нису толико покрали, сигурно био би музеј број један, с обзиром на најбогатију очувану историју овакве једне древне цивилизације. Круна обиласка су сигурно гробни артефакти ризнице фараона Тутанкамона и чувена одаја са мумијама. Јединствени доживљај који се не сме пропустити. Додир нечег тако сакралног у мени буди неверицу. Балзамована историја и тако добро очувана езотерија никада не трули. Да ли је ово могуће!? Невероватно да само једно стакло дели мој прст од додира са Тутанкамоновим и Рамзесовим и то у одличном стању. Ово је немогуће! Вечност као да пролази кроз мене. Осећај бесмртности и светих тајни пробудише чудновату моћ у мени помешану са дозом нејасног и неописивог унутрашњег стања. Боље рећи да је то специфичан осећај одговорности која се моментално преузима на себе у сусрету са оваквим невероватним осећајем. Врло моћне струје прожимам у себи. Поново схватам да су путовања неизлечива болест, а све ово једини је лек. Да ли да све то усликам “на кварно”, помислих?! Ипак, не ризикује ми се моменталних три године затвора колико се добија, ако се проба нешто слично. Поглед до зуба наоружаног полицајца иза изгланцане стаклене витрине Рамзеса другог невербално ми то и саопштава. Одустајем у секунди од сулуде идеја. Цео доживљај остаће утиснут докле год сам жив. Ко зна, можда и после, толико је јак.
Настављамо и пут ме даље води на Халили базар где као да је време стало. Напокон правим велику паузу за кафу и филџан, пошто ме шопинг заиста не интересује. Заљубљујем се у један узаврели стари део Каира и његов уметнички днк-а. Овде су некада седели разни светски истраживачи, трговци, боеми, шпијуни, уметници и преваранти. Осећам да сам од свих њих по мало. Белосветски гангстери су Египћане учили како се пуши томпус, а ови њих како се конзумирају наргила и хашиш. Уместо воћа искључиво су пушили опијум. Нема шта, у Каиро или се одмах заљубиш или проклињеш дан када си у њега крочио. Ово је град који је истовремено препун очаја и усхићења. Тако му то добро стоји. Ово је град који има све само нема средину. Бескомпромисан је. Спој неспојивог, судар векова, светова, обичаја, склада и несклада и све то заједно јако лепо мирише и изгледа. Базари, зачини, уске и кривудаве улице, сукови и непоновљиви укус оријента опија на сваком кораку. Мирис воћа многобројних наргила и преукусне шаварме пролонгирају ми глад давајући брзоделујућу инфузију бар на неко време. Надзире ли се крај највећем афричком чуду? Да ли је то Хусеинова џамија коју обилазим, као и Саладинова тврдјава, али не, није. Није ли то Бен Асра Синагога или можда Фелеке, мали бродићи доле на Нилу којима сам крстарио, не сигурно нису! Па шта је онда? Где је више крај овог лудог и пребрзог града?
Када додјете до краја схватићете да сте тек стигли на почетак. Да ли је ово само још једна у низу покерашка игра Каира или је његова моћ хипнозе одрадила своје? Док седим испод великог каменолома, на зидинама чувене Алабастерне џамије, размишљам баш о томе. Висим на литици и гледам у град како се сам од себе пуши. Буљим у врхове кровова, џамија и зидина, насумично претумбаних солитера боје олова. Једва на сламку удишу кисеоник својим дугуљастим минаретима где нема места ни за њихову сопствену сенку. Пиљим у камено чудовиште величине три Србије, док као озебло сунце чекам његов надолазећи сутон. Омадјијан посматрам Каиро како нестаје у тмини у којој га нагриза још једна преживела фараонска ноћ. Оне исте пирамиде од јутрос не стоје више непомично. Светлуцаво подрхтавају на хоризонту непрегледне даљине устрептале у фатаморгани ноћне измаглице. Сада су и оне постале свети, сакрални станари мојих очију. Путниче, даћу ти један добар савет! Постоји неписано правило свакога града које сам добро искусио овде у пустињској котлини древних богова. Не успеш ли да видиш и не проникнеш ли у све те тајне старих цивилизација, не тугуј узалуд. Увек ћеш наћи неки добар видиковац са којег се пружа одличан поглед за своје искупљење. Увек уради тако и никада нећеш погрешити. Немој икада да ти падне на памет осим ако се којим случајем не надјеш у Каиру.
