Три димензије Берлина

Иако је параноично био опседнут освајањем света сопственим изумом ратованаја блицкригом, Хитлер је цео свој живот искрено патио само за једним градом. Лудачки га је волео и дивио му се. Истовремено га је презирао. Као и сваки прави нарцисоидни нациста увек је гајио дубоке хистеричне емоције проткане осећајима искрених дуалистичких обрта. Није знао уопште како да хендлује са биполарним поремећајем поготово када је у питању његова највећа слабост. Свакодневно је мислио о њему. Имао је планова и буљук сјајних идеја за његову реконструкцију које је поверио ником другом до архитекти Трећег рајха Алберту Шперу лично. Сви фанатици историје, мундијалисти и диктатори неговали су склоност ка уметности гајећи озбиљну наклоност ка архитектури. Тако да Хитлер ни мало није заостајао за другима, чак је предњачио. Овај неуништиви град био је замишљен као епицентар новог света. Требао је да буде моћнији и од самог Вавилона, старог Рима и Њујорка заједно. Био је планиран да постане Авалон новог доба. Припреман да буде најмоћнији у историји човечанства чинило се да је све већ завршено. Карте и макете су биле осмишљене, исцртане и направљене. Перфектне скице биле су урађене. Нове кулисе само што нису биле постављене. Његови лудачки снови ипак се нису остварили. Истина, у њему је доживотно остао закопана, као и врло битан „комад” Вавилона и по који скамењени римски центурион у непосредној близини. Чак је Нефертити остала згранута неверујући којом брзином расте Трећи рајх и галопирајуће ново германско царство. Кажу да је у то доба стекао јачу енергију него и сама „Велика јабука“. Још штошта се у њему касније изродило што га чини јединственим на свету. На сву срећу, Хитлер није доживео тај дан, као ни његове лудачке идеје, али Берлин свакако јесте.

Како уопште започети ову причу када као да нисам ни отишао из њега? Тачније, Берлин није изашао из мене. Када бих само могао да се поново спотакнем под његову изгубљеност?! Желео бих још дуго себи да останем недоречен, а и помало дезоријентисан заједно с њим у свим скорашњим временима. Седам дана је изгледа било више него довољно да се потпуно заробим у тродимензионалној чаури његове истине. Шест предугих ноћи су ме судбоносно докрајчиле својом лудачком енергијом. Како га описати тако ветровитог и хладног, а увек врелог? Како га дочарати када знам да ће ово моје стање дуго још потрајати. Постоји озбиљна могућност да се Берлин никада не исели из мене. Та његова тродимензионалност осећала се већ првих сати боравка. Шта му дође та моја, а његова тродимензионалност? Открићу је, ништа не брините, само се мало стрпите. Објаснићу вам сва три фамозна историјска слоја овога града. Да ли су се довољно охладили духови и чују ли се њихови дубоки уздаси који допиру из промрзлих зидова? Као живе ране, ледени херпеси историјске судбине стално избијају на површину прохладног берлинског лица. У старту вас збуњујуће разоружавају. Премного их је заиста. Још се нису добро ни сасушили. Од самог старта, одакле год кренули, од Чекпоинт Чарлија, ако не и много пре.

Од Бранденбуршке капије, или Тергатен парка већ сте омамљени и свесни да сте крочили у потпуно специфичан град, који се још није опоравио од самога себе. Запитах се чекајући у реду за Берхајн да л’ има моћ да спере свих 27 година чекања за само једну ноћ? Можда, јер географски врло је близу „Ист сајд Галери“, по мени најтужније берлинске тачке, врло уског, а тако битног пролаза. Још увек слепо верујем да овај клуб једини уме да поништи свих 9.855 дана и исто толико ноћи изолације и мрака. Искрено, не знам да л’ сам се преварио или не, јер нисам успео да уђем у Берхајн. Спрао је само наших сат и по узалудног чекања и смрзавања у предугачкој поворци људи, али какве везе има?! Како сам чуо, ни Париз Хилтон нису пустили унутра, па шта?! Све то не мења ствар и не квари слику прејаког Берлина. Више нас заиста није било брига да ли ћемо ући било где или не, верујте. Фалио је, истина, као вишња на врху торте, али Берлин је сам одавно мајсторски одрадио посао и без њега. Дезерт смо појели сласно свих претходних дана уживајући даноноћно у његовим мегалополисним аромама. Гледао сам је у реду за Берхајн, моју Бојану. Онако неодољиво умотану и скривену у сиви шал. Изгледао је већи од ње. Мангупски се смешкала претварајући се да је део свог тог андерграунда, а у бити га је превазишла још у раној фази факултета и берхајнска позорница била јој је само мала музичка представа у два што пре завршена чина. Превише урбана и без Берхајна, ипак створена пре за КитКет молила је Бога да не уђемо. Жеља јој се, на жалост, остварила. Била је стилизована, а помало уморна за моју лудачку енергију, дугоноћну огрубелост и импресивни готички напор ноћне берлинске сцене. После смо се сито исмејали јер нам се на 130 корака од клуба, ничим изазвана указала бронзана биста неког берлинског брадоње, песника, који је неодољиво подсећао на једног мог пријатеља. У еуфорији целе вечери, а и мрака, не погледасмо ни ко је био у питању. Управо нам је баш тај пријатељ причао како је пре извесног времена бануо у овај клуб у килту, наравно без веша како доликује правим Шкотима.

Признаћете, ништа се не дешава случајно. Све у свему, са Берхајном као да ми је пао велики терет са леђа. Много смо више очекивали и потпуно смо другачије замишљали сав тај амбијент светски познатог клуба. Оставили смо га у немилости још једног греха који је као пулсирајућа тачка највећег берлинског блуда нестајао у даљини, док нас је зелени, стари метро немачки прецизно удаљавао од источног дела града. Одавно већ није источни. Вероватно је чак и најзападнији на свету. Много је западнији од своје доскорашње супротности, мада га још увек ужасно својата географија. Мучи га и даље промрзла историја, сива и дотрајала соцреалистичка градња пренатрпана сјајним графитима, смећем и нерециклираним блоковским отпадом. Како најбоље упознати Берлин? Како га најаутентичније доживети? Одговор је врло једноставан, а емотивни осећај после исувише компликован. Пре свега, добро се натронтајте и за почетак припремите своје ноге, требаће вам. Само се шетајте улицама и понекад мало застаните одавајући почаст свему што видите пред собом. Берлин заиста ништа не крије, ама баш ништа. Зато је посебан. Већ сам споменуо да има три чувена тродимензионална историјска круга истине. Тако је. То су три историјска периода врло уско повезана. Наслањају се један на други и иду баш овим редоследом. Први је Јеврејски музеј и отворена јеврејска гробница која подсећа на лавиринт, недалеко од Бранденбуршке капије кроз коју је прошао и Наполеон. Треба се мало изгубити у њој, у свим овим монолитним правоугаоним беживотним пољима од тамно сивог камена. Након кратке али врло тешке шетње можемо са искреношћу да осетимо сву патњу, дезоријентисаност и изгубљеност јеврејског народа кобних тридесетих и четрдесетих година прошлог века. Ако се мало и погубите са емоцијама ништа није страшно, не брините. Све је већ, на жалост, учињено. Ту је он да вам помогне и врати у живот. Ту је чак и да вас избави ако треба. Готово увек Берлин је искрен, а и објективан. Уопште се не фолира, нити икоме правда за своју прошлост нудивши одличан еспресо у близини, а не зове се Старбакс. Увек је ту да подсети и да опомене, да се не заборави, макар био и у колизији са самим собом. Помало жалећи јер је служио као изманипулисани центар сулуде моћи у немом саучесништву највеће елиминације једног народа у људској историји. Данас, пати са њима заједно, много више него што се уопште мисли. Најбоље се то осећа тек када се нађете негде између свих тих различитих зидова. Таква врста извињења и признања прескупо су га коштала. До те мере, те се и сам одрекао једног броја година, као и дела колективног идентитета прошавши неминовну и болну катарзу. Идемо даље, настављајући пут ка другом историјском кругу. Долазимо до дугих, исписаних зидова који сами причају истину о тмурним годинама предуге изолације, затворености и подељености. Стотине графита и мурала сведоче о бившем злочину и још горој казни која је задесила овај турбулентни град, али не у његово име. Овде, на Чарлију, а тек на већ споменутој и потпуно отвореној Ист сајд Галери јасно се види и осећа све. Цео свет, тако и ја застали смо на трен и цео Берлин се отворио на прохладном, јануарском сунцу. Тако једноставна, а болна тачка исувише је дуга да би била истинита. Боже мили! Берлин се овде упија до краја разарујући вас у потпуности. Као пијанац који се тетура час у лево, па у десно са стотом чашом у руци и сузама у очима, у потпуности отвара своју душу. У малом пролазу између два зида који не личи ни на један локалитет виђен до тада. Тако уски простор за сва могућа исписана слова наизглед обичног зида, а уједно толико моћан да спрејем дочара насликану живу емоцију одлазећег времена. Превише тежак за светковину историје коју болно оставља иза себе. Само подсећа на вапај хиљаде инспирисаних уметника широм света који су поделили бол у његово име, осврнувши се и на свој. Предуго чекајући звона да одзвоне за крај једног дугог и хладног рата у којем нема места за поражене и невине јер они увек по правилу страдају први и последњи. Као и у првом и у другом кругу сви су губитници. У сваком претходном и будућем увек ће патити, ко би други? Зна се, недужан народ. Увек! Све је проклето циклично. Овде стављам тачку на комплетну историју 20. века крунским доказом како се може искалити бес тако тупим експериментом без икакве идеје у трајању од „само 27 година”.

Шта је и која је његова трећа тачка? Како се зове Берлинов кључни трећи круг историјског ланца истине? Да, врло битан за мог главног немачког јунака, антихероја који је прошао сито и решето. Он је пресудан за овај град јер је носилац душе опстанка целе нације и увек је на леђима сам вукао ранац будућности, каква год она била. Много је већи и тежи од гигантске немачке индустрије и моћне америчке помоћи. Снажнији је и од германске дисциплине. Опет, као некада у добра и зла времена, она пре и после. Данас ујутру, баш сада и док ово пишем, он паралелно са мном носи и не застајкује. То је његова неисцрпна и несаломива енергија, отвореност и снага будућности. Као у немом филму Метрополис, или Кабареу где је све ово и описано?! Ако ту нисмо пронашли сву берлинску снагу, онда никада нећемо схватити „Ми деца са колодвора зоо”. Света трилогија једног града. Три душе спаковане у филм. Увек је Берлин, као и његово небо био и остао урбана локомотива Немачке. Држава у држави. Независни трон и неуништиви неурон сваког новог доба, чак и пре Бизмарка. Све до дана данашњег. Остаће то и сутра будите убеђени и после нашег одласка, бар до следећих зидова, ако ништа друго. Берлин је најавангарднији град у Европи, препун најразличитијих нација, колоритан, обојен свим расама, преурбан, отворен, врео и када је ледено. Постао је синоним за сваку могућу слободу и сексуалну оријентацију. Што је помало невероватно, изузетно је безбедан. Највећи град прајда у Европи. Место где је настала електронска музика и то тајно острво музеја на којем је свој опстанак нашао и стари Египат. Урбано царство голобрадих у којем се родио хипстерај. Берлин је и даље град који има више мостова од нетакнутог Амстердама. Он је мегалополис који има више музеја него кишних дана и више уметника него облака. То је тело у три димензије и место које је имало више становника 1937. године али му то изузетно добро стоји када одузмемо непотребни квантитет. Ово је град који се издигао из сопственог пепела. Живо биће које константно вибрира, док аутоимуно метаболише сопствене грешке и историјске епохе побеђујући тешка времена. Неисцрпно намеће авангардне процесе мирисом на будућност. Непокорени, опорављени див невероватне снаге за корачање напред. Берлин је данас модерни бастион европске уметности, центар ИТ технологија и новонасталих хабова који окупљају бројне креативне људе примењене и савремене уметности из целога света. Берлин је истински рај за најмодерније визуелне инсталације. Како би неки рекли „топ дестинација за живот у сваком смислу”. Космополит са највише мурала по глави становника на свету и најбогатији град андерграунд културе у коме стари метро касни читавих 27 минута на месечном нивоу. Можда све он то ради искључиво из освете не би ли показао свету своју исконску снагу. Град јунак, јер и поред потпуне девастацаје свих могућих бомби, каћуша, уличних борби и небројених силовања и даље има у свом поседу најграндиозније платформе истих метро станица, најлепши трг у целој Немачкој, као и врло очуване универзитете које су похађали Маркс и Енгелс и на којима је предавао нико други но Алберт Ајнштајн. Берлин представља и свети дом највећег немачког песника Фридриха Шилера. Зидине универзитета су и даље неми чувари Хумболтових ходника у које је дивљачки упадао непозван и сам Хитлер, као у минхенске пивнице успешно сламајући срце о „просперитету“ помало наивном, храбром и сувише поносном, а врло одлучном немачком човеку.

Берлин се врло често понаша као његова сурова клима. У самом почетку не делује хладно, ни када ветар дува, а ни кад’ киша ромиња. Можете и у мајици кратких рукава усред зиме изаћи напоље да запалите по коју цигарету као ја сада. Како одмичу секунди, Берлин почиње полако да вас стеже као највећи питон. Берлин креће да вас нагриза до голе коже као невидљива сива пирана, како год били обучени. Верујте, наћи ће вас увек и свугде. Продреће у најдубљи део вашег бића, до костију и даље. Такав је. Немилосрдан. Зато га никада не потцењујте и слојевито се обуците пре него измарширате његовим (не)утабаним стазама отворених рана. Брзо ходајте искључиво између његове три димензије. Купите време и кувано вино. Загрејте се. За све остало ће се он побринути, не секирајте се. Слободно се препустите његовој чаролији и вишеслојности да вас сама вози. Боље ће то учинити него највећи каросел на Александар Плацу. Клекните и пољубите света Иштар врата као олтар вечности из Ларусове историје света. Радујте се сваком новом сату у њему. Обавезно мало спавајте, макар по сваку цену. Берлин једино не подноси и презире сан. Цео свој живот проживео је на јави. Његова судбина никако не прихвата умор нити уважава било какав изговор. Подигните главу и погледајте га право у очи јер он то заслужује и напокон му све опростите.