Од Црвенокосе богиње до Видовданке

Да ли се на територији Србије 6.000 година пре нове ере Црвенокосој богињи наздрављало раним варијантама пива? Зашто је једна од фигурина из Винче названа Видовданка? Како се ловила риба тешка 700 килограма? Одговоре на та питања осветљава књига о праисторијској ери на тлу данашње Србије под називом „Корени европске цивилизације – Лепенски Вир – Старчево – Винча”, чији су аутори проф. др Душан Михаиловић, прoф. др Јасна Вуковић и прoф. др Бобан Трипковић са Филозофског факултета. Ово су најинтересантнији детаљи из те књиге која је представљена пре два дана у Библиотеци града.

Лепенски Вир – вешти риболовци

Лепенски Вир последња је заједница на Балкану која је живела од сакупљања хране и њени зачеци сежу у период од око десетак хиљада година пре нове ере.

– Најранији период (палеолит) из кога потичу и најстарија налазишта у Србији објашњен је у првом делу књиге. Ти најстарији трагови људског присуства на Балкану датирају у период од пре 500.000 година. У овом делу објашњене су околности које су довеле до изумирања неандерталаца и појаве модерног човека. Тада је дошло до контролисане употребе ватре, насељавања хомосапијенса и до промена у култури, уметности и начину живота. Сам Лепенски Вир, са трапезоидним стаништима и скулптурама, трајао је од 6300. до 5900. године пре наше ере. У мезолиту, у коме је заснована култура Лепенског Вира, почео је да се успоставља седелачки начин живота. То је подразумевало постојање насеља. Али насеља у то време још нису била стална, већ привремена, јер су се те заједнице сезонски померале. Постоје ипак докази да су припадници тих заједница почели да проводе све више времена у насељима. Разлог за то је свакако и то што су се они бавили риболовом, али и користили све више биљних и животињских врста. По свему судећи, практиковали су и складиштење производа – каже Душан Михаиловић.

Лепенски Вир познат је по стаништима трапезоидне основе, највероватније грађеним по моделу брда Трескавац, које се налази прекопута.

– У овим трапезоидним стаништима – светилиштима постојали су камени прагови, камени столови, жртвеници, а у задњем делу станишта налазила се скулптура. Претпоставља се да је тај део станишта имао сакралну намену. Још се не зна да ли су станишта била надземна или су била полуукопана или укопана јер постоје различите интерпретације. У сваком случају, њихова унутрашњост била је знатно осмишљенија и упечатљивија од спољашњег изгледа и вероватно је сваки део имао неку посебну улогу – објашњава Михаиловић.

Оно што је први пут забележено у култури Лепенског Вира јесте да су се његови становници на посебан начин бавили риболовом. Ловили су рибе тешке 500, 600, чак и 700 килограма, дугачке и по неколико метара. Вероватно је да су их и сушили, што им је такође омогућавало боравак на једном месту. Претпоставља се да су у лову користили и чамце, али ти трагови нису сачувани.

Старчевачка култура – први пољопривредници

То је време када су људи постепено престали да се баве ловом и сакупљањем и када су почели да производе храну припитомљавањем животиња и биљака.

– На простору Србије то се десило око 6.200 година пре нове ере. Старчевачка култура траје и током прве половине шестог миленијума, приближно од око 5600. до 5500. године пре нове ере. Према многобројним анализама, носиоци старчевачке културе на централни Балкан се досељавају са југоистока, из области Анадолије – каже Јасна Вуковић.

Скоро током читавог трајања ове културе живело се у полуукопаним кућама – полуземуницама, чији су надземни делови зидова били израђени од коља облепљеног блатом (плетер и леп). Тек крајем периода на неким налазиштима се јављају праве надземне куће.

 – Иако су људи почели да гаје житарице – пшеницу и јечам, а затим и махунарке (сочиво и грашак), они још нису били основа исхране. Сакупљали су дивље врсте воћа (дрењине, дивље јабуке, крушке, малине, купине) и орашасте плодове – лешник и жир. Гајили су домаће говече, овце, козе и свиње, али су јели и месо дивљачи, пре свега јелена. Нове анализе показале су да су већ у том периоду правили различите врсте млечних производа, а користили су и мед дивљих пчела, па и со. Постоје неке назнаке да су ферментирали житарице па је велика вероватноћа да су правили и неко благо алкохолно пиће слично пиву – прича Вуковићева.

Неолит је доба када се почео користити такозвани глачани камен, од којег су прављене секире, тесле, длета, а храна је мрвљена на жрвњевима. Коришћене су и алатке од рога и кости.

– У то време на простору данашње Србије први пут се појављује керамика – први синтетички материјал у историји човечанства. Посуђе од печене глине омогућило је лакшу припрему хране, а једноставна термичка обрада проширила је веће коришћење јестивих намирница. Старчевачка култура у науци је веома важна управо због почетка пољопривреде и неолитске револуције – коренитих промена у друштву које су изазване производњом хране и сталним насељавањем. У широј јавности она је, као и каснија, винчанска култура, позната вероватно по фигуринама, од којих је једна од најчувенијих такозвана Црвенокоса богиња из Доње Брањевине код Оџака – објашњава Вуковићева.

На налазишту Благотин крај Трстеника – једном од најранијих старчевачких локалитета – пронађено је и место на којем су се обављали обреди.

– У оквиру једне земунице откривен је низ ритуалних предмета: жртвеник, керамички модели зрна пшенице и две јединствене фигуре великих димензија. Земуница се налази изнад јаме на чијем дну је била постављена лобања јелена, која носи сложену симболику смена природних циклуса и дуалистичке симболике. Преко тога су нађене велике количине животињских костију које представљају остатке гозбе, и засуте су пепелом. У њему је похрањен скелет новорођенчета (нема индиција да је дете умрло насилном смрћу). Све ово говори о сложеним религијским представама и богатим ритуалним праксама које тек треба реконструисати – истиче Вуковићева.

Познато је неколико десетина старчевачких локалитета у Србији, а у Београду њени остаци налазе се на чувеном налазишту у Винчи, али и у околини Младеновца (Баташево).

Винча – стална насеља опасана рововима

Винчанска култура је назив којим археолози означавају јединствен културни стил на простору данашње Србије и суседних држава у време од око 5400. до 4500. године пре нове ере.

– Припадници винчанске културе већином су делили уобичајену неолитску свакодневицу: живели су у сталним и дуготрајним насељима која су, ради заштите, често опасана рововима, становали су у кућама од дрвета, блата и сламе чији су изглед и уређење пружали и приватност и удобност, бавили су се земљорадњом, сточарством, ловом и сакупљањем плодова, а понегде и риболовом. Израђивали су и разноврсне предмете практичног и симболичког значаја, најчешће од глине, кости, камена и дрвета, овладали су рударством и металургијом бакра те користили и размењивали предмете чије је порекло у далеким и егзотичним крајевима – прича Бобан Трипковић.

Најпознатије је налазиште у Винчи – Бело брдо, од 1908. до 1934. истраживао га је чувени археолог Милоје Васић. Из тог времена потиче велики број разноврсних предмета изузетне израде и префињене естетике.

– Међу њима се посебно истичу антропоморфне фигурине које су назване Видовданка и Иванка јер су откривене на Видовдан и Ивањдан. Нова истраживања Винче, која трају већ четврт века, одликује коришћење најсавременијих метода и учешће многих истраживача који су донели неопходну разноврсност у тумачењу локалитета. Одговор на питање шта Винча и винчанска култура представљају данас делом се налази у образовним и културалним политикама државе Србије, односно у бризи коју посвећује истраживању, презентовању и заштити наслеђа из времена винчанске културе – каже Трипковић и истиче да је праисторијско наслеђе у Србији истовремено и наслеђе европске и глобалне културе.

Пештерија – ново налазиште из мезолита

Недавно је откривено ново налазиште из мезолита у пећини која се, како каже Душан Михаиловић, зове Пештерија и налази се у близини Звоначке бање удаљене од Пирота четрдесетак километара. Тај локалитет потиче из истог периода из кога је и Лепенски Вир. У пећини су откривене камене и коштане алатке, као и привесци од зуба шарана идентични онима у Ђердапу.