Школа цртања, али за одрасле
Радионице сликања све су популарније: за оне који никада четкицу нису узели у руке није касно да испуне давнашњи сан или да само пробају нешто ново
Сликање, корак по корак, речи су којима би се могла укратко описати радионица наставнице сликарства Весне Стеванов.
Већ три године ова Новосађанка подучава сликању аматере, тачније оне који никад нису узели четкицу у руке. Реч је о радионицама за одрасле, мада су у том програму и заједничке радионице за родитеље и децу, као и само дечје. Све се одржавају у Београду, Панчеву и Новом Саду. Осим редовних течајева сликарства, сваког викенда Весна с тимом организује и пробну радионицу на неком од сајмова или базара, у тржним центрима или током трајања изложби на отвореном. Она објашњава:
„Мењамо локације, јер то је у духу девизе да је све могуће, која је мото нашег Клуба љубитеља уметности забаве, чији сам оснивач. У Београду смо понекад у клубу „Сваштара” у Миријеву, некад у кафићима у Рузвелтовој, следећег викенда смо у Панчеву у центру...”
На питање да ли свако може да научи кичицом да извлачи линије и наслика нешто, одговара самоуверено: „Уз наше инструкције, потез по потез, било ко од вас може да заврши слику по моделу који добије. Чека га празно бело платно, комплет боја и четкица и онда се заједно упуштамо у авантуру.”
Пролазница средњих година коју позива да се придужи групи за дугачким столом на којем су на малим штафелајима празна платна, док причамо у једном од тржних центара, одговара јој да је антиталенат за цртање, а да нема ни нерава јер ради стресан посао. Весна одговара: „Молим Вас, госпођо, нико од људи који су овде заузели места за столом није направио ниједан потез четкицом у животу. Уверавам вас да ћете овај светионик, и то с одразом, месецом и птицама, насликати за 45 минута.”
Најважније је, схватамо, распоредити боје, то јест претходно их добро промешати по Весниној инструкцији и наносити их просушеном четкицом, коју између две боје увек добро оперете. Платно мора да буде попуњено бојама потпуно, без преосталих белих тачкица. Ако претерате с црном бојом тамо где је наносите због сенки, уче вас како да је разблажите светлијом. Свачији цртеж на исту тему је, ипак, на крају другачији.
Овде, очигледно, можете доста да научите о себи, и то не само када поредите неминовно своју креацију с осталим.
„Има нестрпљивих, помогнемо им ако помисле да су све упропастили, да сами поправе. Убрзо, када савладају препреку, науче да и то могу. Нека заборављена самопоуздања се овом техником приступа личности враћају. Неким људима окретање боји и кичици доноси смирење. Није ни чудо да се ова техника одавно користи и у психотерапијама. На крају, свако своје мало дело носи кући где оно краси дневну, радну или спаваћу собу и подсећа стално на тренутак мале и претходно незамисливе победе себе”, додаје саговорница.
Весна се нада да ће школе сликања за одрасле заживети масовно у Србији, као што су већ и у свету. За овако важне спознаје о себи и савлађивању препрека и нервозе искуство у сликању није потребно. Ипак, из ове школе су после првих лекција неки наставили с цртањем и данас излажу своје радове на аматерским изложбама. Некима су оне биле подстицај за сликарско школовање, углавном млађима. Свеједно, ова креативна забава за све генерације није изгубљено време.
