Говоримо „да” кад заправо желимо и треба да кажемо ,,не”.

Сви ми у неком тренутку морамо да се суочимо с критиком и неодобравањем, али др Џули Смит, ауторка популарне књиге „Зашто ми то нико није рекао раније” (издање „Лагуна”, превод Стела Спасић) указује да многи с тим нису научили добро да се носе. Постоје људи којима то уништава самопоштовање, паралише их и онеспособљава да се боре за оно што им у животу значи. Савет некоме да једноставно треба да престане да брине шта други мисле о њему, она додаје, није ни од какве користи. Јер у човековој природи је да води рачуна о томе како га види околина.

Критика може да буде знак да на неки начин нисмо испунили очекивања и некад (али не увек) може наговестити опасност од одбацивања или напуштања. Зато је нормално да критика изазива стрес. Некада је изопштење из заједнице представљало озбиљну претњу по опстанак. Данас је ситуација другачија у неким аспектима, али и слична у другим. Када је неко одбачен или усамљен, то представља опасност по његово здравље.

Суочавање с критиком

Осим тога што нас штити, способност да претпоставимо шта људи мисле о нама кључна је вештина која нам помаже да функционишемо у друштвеним групама. Ми развијамо свест о себи и на основу претпоставке о томе шта други стварно мисле о нама.

Због тога, кад себи говоримо да једноставно више не треба да се оптерећујемо туђим мишљењем, чак и ако такав став на тренутак побољша расположење, то на нас у најбољем случају често делује врло кратко.

Удовољавање другима није само љубазност. То је образац понашања који подразумева да друге стално стављате испред себе, чак и на штету свог здравља и благостања. Због тога можете да изгубите способност да изражавате сопствене потребе и оно што волите.

Говоримо „да” кад заправо желимо и треба да кажемо „не”.

Озлојеђени смо што нас искоришћавају, али не умемо да преокренемо ситуацију тако што бисмо затражили нешто друго.

Страх од неодобравања никад не нестаје зато што увек постоји могућност да ћемо нешто погрешно урадити, донети погрешну одлуку или неког наљутити – чак и ако је тај неко особа с којом не волимо да будемо у друштву.

Др Смит подсећа да ако одрастемо у окружењу где није безбедно изразити неслагање или испољити различитост, и где се неслагање испољава кроз бес или презир, тада од малена учимо како да опстанемо у таквој средини. Усрећити друге људе постаје вештина неопходна за опстанак коју градимо и усавршавамо у детињству. Касније, кад одрастемо, такви обрасци понашања постају погубни. Сумњамо у сваки потез који направимо и притом се стално несигурно трудимо да погодимо шта се од нас очекује.

Неодобравање се осећа чак и да друга особа не изусти ни реч. Кад немамо тачну информацију, ум почиње да попуњава празнине уместо нас. За то се користи израз „ефекат рефлектора”, који описује човекову склоност да преувеличава колико други обраћају пажњу на нас.

Свако од нас склон је да мисли да други обраћају пажњу на нас, док је у стварном животу свако усредсређен обично на себе. Зато често претпостављамо да други имају негативно мишљење о нама а да заправо они можда уопште и не размишљају о нама.

Др Смит даје одговоре на питања како да живимо с тим и како да остваримо квалитетне односе с другима а да притом не бринемо стално хоћемо ли наићи на неодобравање и осуду.

„Будите без предрасуда и узмите у обзир негативно мишљење које би могло да вам помогне да напредујете. Научите да одбацујете критике које су одраз туђег, а не вашег система вредности. Одлучите чије мишљење вам највише значи, размислите о критици те особе и извуците поуку из ње, а кад да је одбаците, наставите даље”, саветује психолошкиња.

Већина људи која је веома критички настројена према другима често је врло критична и према себи. Они критикују јер су тако навикли.

Зацртана правила других

Људи су такође склони егоцентричном размишљању па инсистирају да други треба да живе у складу с истим вредностима и поштују иста правила која су зацртали за себе. То значи да критика може бити утемељена на критичаревом погледу на свет који занемарује чињеницу да сви ми имамо различита животна искуства, вредности и личности.

Људи често критикују друге на основу сопствених правила како водити живот, а то нарочито треба да запамте сви који су склони удовољавању другима. Немогуће је све време угађати сваком. Ако имамо близак однос с неком особом, вероватно ће нам њено мишљење бити вредније (због чега ће и критика бити болнија), али такође можда имамо информације на основу којих боље разумемо шта се крије иза њеног неодобравања.

Контекст је све, али он нам није увек доступан. Кад немамо контекст, много је теже увидети суштину критике – да је то идеја једне особе умотана у њено сопствено искуство.