Јачи од сваке теме у свом приповедању
Горан Петровић имао је своје место кад редовно долази у САНУ и у Андрићеву задужбину, а нико од нас није ни помислио на то да он тако рано помишља како ће прећи на другу обалу, рекао је академик Миро Вуксановић
Почасно приказивање приповедака академика Горана Петровића, добитника Андрићеве награде за 2006. годину за књигу прича „Разлике”, уприличено је у Андрићевој задужбини у Београду, а у разговору су учествовали академик Миро Вуксановић, проф. др Мина Ђурић, проф. Др Бранко Вранеш и др Марко Аврамовић.
Академик Миро Вуксановић написао је есеј „Сећање на девет погледа” посвећен Горану Петровићу, у коме је начин његовог одласка из наше стварности упоредио са оним када је Добрица Ћосић затражио да му се не држе посмртни говори и комеморативни скупови, док су га заиста испратиле колоне људи који су својом ћутњом говорили више од пригодних речи.
– Писац Горан Петровић, јачи од сваке теме у свом приповедању, не увек и у животним приликама, на скуповима и у сусретима најчешће је ћутао. Имао је своје место кад редовно долази у САНУ и у Андрићеву задужбину, а нико од нас није ни помислио на то да он тако рано помишља како ће прећи на другу обалу, на ону са које нема повратних термина. Када су јавили да је Горан Петровић умро, САНУ је дала своју једнореченичну читуљу, давно смишљену и увек на исти начин уздржану, једнако написану и Љубомиру Тадићу, који је живео 88 година, и Ћосићу, који је живео 93, и Горану, који је умро са непуних 63. Рекли су да тако треба да учини и Задужбина, у којој је последњих осам година био у Управном одбору, предложили су да дамо још једну нискотиражну читуљу високотиражном писцу, чија је смрт била већ објављена као главна вест изненађења и туге – рекао је академик Миро Вуксановић.
Мина М. Ђурић говорила је о интердисциплинарности приповедака Горана Петровића, које отварају слојеве музике и филма, као и других разноликих интермедијалних разастирања. Она је навела делове интервјуа у којима је Петровић причу називао плодовом водом света, нокаутом, оним што може да надмаши историју кроз игру огледала. Прича је у приповедно-романсијерској поетици овог аутора, по њеним речима, метафора пловидбе кроз делту текста, а разоткрива се као слика унутрашњег дворишта, лебдења до таванице која се љуспа, казивање у разликама.
– Неумитно Петровићево поетичко поверење у то да свима може да буде „за причу лакше” једна је од кључних мера литературе, која опасује временску тежину трајања, што истовремено суверено поставља и питање у вези с тим како се не само у темпоралним, већ и у метапоетичким размерама приче, одређују просторне протежности бивања у тексту и кроз њега. Прича се, према увидима Горана Петровића, позиционира и као извесна мера задужења између књижевних жанрова које је стварао, када он каже: „Као приповедач покушао сам да на неки начин изравнам дуг са собом као романсијером” – истакла је проф. др Мина М. Ђурић.
Бранко М. Вранеш анализирао је прву причу Горана Петровића „Мало соли” из 1983. године, кратку прозу о нежељеном и неизбежном сукобу између чешког дезертера Худека и српског војника Михајла Лутовца, с почетка Првог светског рата, наглашавајући да је о својим литерарним почецима Петровић писао у збирци приповедака „Разлике” из 2006. године, која је постала знак распознавања пишчевог приповедног мајсторства и вештине.
– Прва прича Горана Петровића готово да се не може довести ни у какву конкретнију везу са књижевним поступцима по којима је аутор данас познат. Поетика кратке приче са ратном тематиком, субјективизација и лиризација описа, промене приповедне перспективе и употреба доживљеног говора, стилски минимализам са узорима у народном говору, као и бизарна поента приче, неодољиво подсећају на приповедни свет Антонија Исаковића. Овом приликом подвукли бисмо то да су управо „неподударности” између најраније и позне прозе мотивисале Горана Петровића да причу „Мало соли” евоцира у збирци „Разлике”– закључио је Вранеш.
Др Марко Аврамовић истакао је да поменута збирка „Разлике”, овенчана Андрићевом наградом, представља можда и најинтимнију књигу овог писца, док нам, као права пишчева лична карта, показује лична искуства која су уграђена у темеље његовог имагинарног света.
