Сад свирамо онако како нам се свиђа
Нећемо да се свађамо и пљујемо. Људи се завуку у један фазон и то раде сто година. Доста је тога. После панка, кад је све пукло, можеш да експериментишеш, да радиш шта хоћеш... говорио је Вд
Албум „Пакет аранжмана” освануо је марта 1981. године у „Југотоновој” продавници у Нушићевој улици са омотом у црвеној боји и фотографијом главног града и мрачном силуетом „Београђанке” уз лого „Робне куће Београд”. Још нико није схватао да ће то бити један од најважнијих догађаја у историји југословенске поп културе. Убрзо је постао омиљен међу студентима и у младој генерацији уопште, и врло брзо се почео слушати од Скопља до Љубљане. Бити млад, другачији, бучан и меланхоличан било је начело новоталасне генерације, или можда у некој драматичнијом форми „живи брзо, умри млад...”
Албум је снимљен у Улици Лоле Рибара у приватном студију Енца Лесића. Часопис „Полет” објавио је оглас у којем је писало:
„До сада сте само читали, а сада можете и сами да проверите. Музички пакет аранжман је јефтинији од сваког туристичког, а поклоницима нове музике гарантује бољи провод.” Најпознатије песме остале су „Маљчики”, „Нико као ја”, „Златни папагај”, „Она се буди”, „Крокодили долазе”...
Плоча је снимљена крајем осамдесете, али је је због тадашњих несташица и кризе у Југославији понестало и винила па се албум уместо уочи Нове године појавио у марту 1981. Рок критичари прогласили су га за камен темељац нашег рока. Према анкети београдског „Поп рока”, наследника познатијег „Рока”, албум је заузео друго место на „Првих 50 албума” осамдесетих година, на првом месту је „Одбрана и последњи дани” „Идола”, који се појавио две године касније. Исто место заузео је и у избору „ЈУ 100 – најбољи албуми југословенске поп и рок музике” из 1998. године новинара Душка Антонића и Данила Штрпца, у анкети у којој су овога пута гласали само рок критичари, уредници, музичари, филмаџије и музичари из Србије.
„Идоли” су били заступљени са четири песме – „Маљчики”, Schwule Uber Evropa” „Amerika” и „Пластика”. „Оргазам” са три – „Златни папагај”, „Крокодили долазе” и „Ви”, „Шарло” такође са четири песме – „Нико као ја”, „Она се буди”, „Мали човек” и „Око моје главе”, у форми реге ритма, ска и панка.
Небојша Пајкић је у „Џубоксу” написао да је унутар „Шарла” Која био носилац изворне панк енергије (кредо), Вд је био представник београдске рок езотерије (надградња), а Милан је био настављач најсупротније линије београдског хард-рока, оличене у „Лимуновом дрвету” (мелодијска основа и измирење). Ако се могло судити на основу ове четири песме, изгледало је да је до измирења заиста дошло и да „Шарло” може једнако добро да функционише и у Милановим причама и у Којином минимализму. Убрзо су „Нико као ја” и „Она се буди” постали радијски хитови.
„Нико као ја” дао је филозофију новог таласа у неколико речи: свако од нас би требало да развија своју индивидуалност с пуном вером у себе. У „Малом човеку” се филозофски промишљало питање обичних живота у социјализму и нађено је решење у два стиха „мали човек жели преко црте/преко црте жели али не сме”. „Око моје главе” је пак Миланова можда најнеобичнија песма и једна од оних које су могле да ставе „Шарла” тог тренутка на било коју светску бину: „Понекад је тешко/ после година и мрака/ сетити се зашто неко опет витла ножем/ око моје главе”. Речи које звуче и пророчки.
„Она се буди” размишљала је о жени а да њени спољни атрибути нису били у првом плану, што је била новост на нашој сцени.
За неке рок критичаре од ове три групе „Шарло” је имао најбоље сређену метрику речи јер су имали идеалан склоп мелодијске линије и написаних стихова.
После снимања „Пакет аранжмана” код Енца, Ивица Вдовић је био задовољан и најављивао да ће се тек сада ствари у музици још више мењати.
Нови талас се обрађивао и филмским језиком. Најпознатије остварење из тог период је филм „Дечко који обећава” Мише Радивојевића, за који је сценарио писао Небојша Пајкић, а музику „Шарло акробата”. У њему се појављују као актери Душан Којић и Ивица Вдовић. Филм је снимљен 1981. године, годину дана пошто се у Београду појављују вокмени. У једној сцени Вд доноси главном лику по имену Слободан Милошевић, кога игра Александар Берчек, на врата стана вокмен (позајмљен за потребе снимања од Моме Рајина), у којој изговара и једну кратку реплику: „Пит је ово оставио за тебе”. Овај филм је занимљив и по три музичке нумере: „Балада о тврдим грудима”, „Слободан” и „Депресија” (музику је писао Која). По речима рок критичара Бранимира Локнера, то су и три најбоље мелодије ове групе, које, узгред речено, никада нису снимљене на винилу или у било којој форми, осим што је остао запис на филму. Којић је интервјуима који су уследили после емитовања Радивојевићевог остварења био доста критичан, иако је играо једну од главних улога, рекао је да је „једина добра ствар што му је та улога омогућила да од хонорара купи бас-гитару”.
Средином 1981. године, у доба највеће славе „Шарла акробате”, „Зум репортер” се дао у потрагу са члановима групе, али није имао пуно среће. Милан Младеновић није имао телефон, па је новинар позвао Вда којег је представио као симпатичног брбљивца без премца и најзанимљивију личност бенда. Пренео је и кратак телефонски разговор са Ивицом око један сат после подне:
„Хало, да ли је Вд код куће?”
„Човече, зашто будиш поштене људе у невреме”, протестује Вд.
„Слушај, да углавимо један интервјујчић?”
„Жао ми је, морам данас с татом у Обреновац. Копамо неку земљу.” (Напомена новинара „Зум репортера” – „па нека неко после каже да се млади не интересују за агрокултуру”.)
На крају избор је пао на Коју, он увек има времена, али је као човек увек помало лоше воље и склон да увек нешто критикује и овог пута био без длаке на језику тврдећи да Београд није дуго имао рокенрол сцену.
Жалио је што нема више студија за снимање, тражио да се промене људи у медијима и да убудуће буде више места за свирање.
Хит за који је писао текст „Нико као ја” наменио је свима, али и самом себи. „То свако може да каже за себе, али ја првенствено имам разлога за то што сам најбољи...”
„Нико, нико као ја. Никада нико као ја... и никад, никад и нико јааааааааа.”
