На ивици света

Шта бих вам рекао о себи? Укратко, да сам визионар, јер визионари знају да после ратова, недаћа и најсуровијег времена, човечност мора да победи. Тако је на прво блиц питање одговорио Марко Обрадовић звани Еџ (ивица), музичар, дизајнер и фотограф чија је хуманитарна изложба великих фото-формата „People of the world” или „Људи овога света” окупила велики број посетилаца и дародаваца.

Већ прве вечери продате су све фотографије и прикупљено је 260.000 динара за породицу из Бачке Паланке којој је помоћ преко потребна.

То је показало да незапамћено посећен целонедељни догађај није напунио велики галеријски простор у ТЦ „Галерија” само због тога што  је најављено да ће се појавити познати, и уживо и на пропратним фотографијама изложбе, атлетичарка и олимпијка  Ивана Шпановић која је догађај и затворила, Хуса Алијевић, вођа групе „Бит стрит” који је недавно тумачио улогу Џеја, као и други.

Десета Маркова изложба, као и претходне две у најави као акција „Хумана срца”, и  по уметниковом надимку Ивица и судећи по већини фотографија које откривају лица „на маргинама света” – била је позив да се у отуђена времена дигитализације и великих ратова сетимо једни других, подсетимо шта значи човек. 

Уметник је изложио 20 фотографија на којима су првенствено обични људи из целога света које је сретао као светски путник. Фотографију је као страст открио истински 2012. године, кад је почео да слика ноћни живот и фестивале. Фотографисао је, временом, најеминентнија имена на светској сцени, пратећи их на турнејама.

„Поносан сам што сам фото-оком овековечио Шакила О'Нила који је после светске кошаркашке каријере почео да се бави музиком којом се и ја бавим, постао је вeома успешан и као ди-џеј.”

Баш као што је то и музичар Бурак Јетер, један од светски најпознатијих диско-џокеја и његових идола. За њега је Еџ, сем фотографија, радио и видео-кампању авио-компаније у којој ди-џеј путује из Амстердамa у Анталију и у авиону креира музичку нумеру на лаптопу. Био је и на турнеји са ди-џеј двојцем „Бедуини”, када их је за само пет дана фотографисао како наступају у Мадриду, Барселони, Лондону, Паризу и на крају на швајцарским Алпима. То му је било једно од најпоучнијих и најузбудљивијих путовања, и професионално и лично.

„Набрајање имена с моје листе рада и дружења на путу с великима и познатима би трајало, зато препричавам увек само најзапамћеније тренутке. Такве тренутке и бирам када селектујем теме изложби. Сваки уметник мора да има фокус интересовања и рада”, каже познати фотограф. Када га питамо да издвоји места на свету којa по лепоти памти, каже:

„Поприличан је и то број, али бих издвојио Непал, Мексико и Шри Ланку. По лепоти људског контакта коjeм дајем предност. Једноставни људи, нарочито они удаљени од материјално богатих средина, јако су срдачни ако имате искрену жељу за комуникацијом у виду фотографије. Јер, на тај начин дајете до знања да су лепи, занимљиви и пре свега јединствени”, каже овај модерни уметник.

Одушевљење људи, запазио је, утолико је веће уколико им покажете њихову слику у амбијенту кроз који свакодневно пролазе и у њиховом природном окружењу, а ви сте успели све то да сагледате на начин на који они нису.

„Осмех је неизбежан с обе стране. Занимљива ситуација догодила ми се у Лондону када су ми пришла три момка који продају це-деове са својом музиком. Приметих да немају омот, па смо га на заједничко задовољство направили тако што сам их фотографисао и послао им слике. На овој изложби на зиду била је и слика једног од њих”, прича.

На питање ко су најдражи ликови његових фото-дела, каже да су то дефинитивно – деца. То је и на изложби могло да се види, по начину на коjeм је на џиновским фотографијама приказао дечје очи из разних далеких крајева, као и по заустављању публике пред овим портретима.

Дечја упорност као инспирација

„Колико год одрасли могу да буду насмејани, деца су и више и искреније. На Занзибару ме је пратила девојчица на плажи док сам фотографисао. Мање створење нисам у животу, чини ми се, видео поред себе, а камоли да још неспретно трчкара упорно ме следећи. Нашли смо јој маму да не побегне из видокруга и уз њено допуштење направили смо фотос”, рекао је Марко пославши за „Магазин” ову фотографију.

Догађај је био прилика да изложи и ексклузивне фотографије Иване Шпановић с којом последњих година успешно сарађује за њен светски праћени инстаграм профил. На изложби је одржан и концерт на којем су наступили  Марко Луис, Гитаринет дуо, али и сам Марко у двојцу Еуфорикс – Еџ МС, чиме нам је открио да је и музичар.

„Хвала свима до Непала и назад, који су били и подржали ме у раду на пројекту који траје седам година. Као и што је хуманост у ово сурово време још једном победила”, рекао је тад усхићено.

У разговору каже да је завршио Факултет примењених уметности на одсеку унутрашње архитектуре, да се бавио многим уметничким пословима као што су индустријски и графички дизајн, али и арт деко или пројектовање намештаја за које је добио многе награде. Најдража од њих му је двострука награда за „сто-миље”:

„Замислите сто који делује као уштиркани миље који готово да лебди у ваздуху. Спој традиције хекланог миљеа и трансформације у метал одговара на многа питања потреба урбаног ентеријера.”

Рођен у Београду, на Бановом брду, остао је веран близини Аде Циганлије и Кошутњака и њиховом духу. Тежи да буде с тим духом симбол савременог визуелног израза.

„Сваком фотографијом кроз објектив откривам нијансираност људских осећања и слојевитост света који нас окружује”, каже.

„Фотографисање људи на улицама света је можда једина ствар која ми је заправо хоби у животу, будући да сам од свих занимања направио професионалну каријеру. Фотографисање тих људи је заправо слободно време на мојим путовањима због посла, а које искористим тако што прошетам споредним улицама градова у Јордану, Вијетнаму, Маурицијусу... Свуда сам имао сјајан контакт с културама нама далеких крајева ове велике планете”, открио је говорећи о својој великој љубави.

Незгодно питање

На лексиконско питање „Омиљена земља и град”, после обиласка скоро целог света, Марко одговара: „Ух, то је баш за мене незгодно питање, па је и одговор специфичан. Увек је то неко ново одредиште на којем се нађем први пут. Шта да радим, тако је. Увек ме купи изнова неко ново, следеће место на планети, неки нови и занимљиви обични људи.”