Све нијансе зла
Филм „Зона интереса” редитеља Џонатана Глејзера феномену зла приступа на уметнички неуобичајен начин. Заповедника Аушвица Рудолфа Хеса и његову породицу од логора где се свакодневно спаљују стотине људи дели само бетонски зид испред кога је госпођа Хедвига Хес засадила виноград и руже
Непојмљива пустош људскости постала је део наших живота. Ратови су не само отворени на више светских фронтова него се интензитетом насиља приближавају крајњој деструкцији живота. Оно што, наиме, интригира у светској прерасподели моћи јесте природа зла којe рат и бруталне злочине чини могућим. За разлику од масовног истребљења Јевреја током Другог светског рата, када је бирократија омогућила да сваки чoвек себе оправда припадањем делићу неизмерног подухвата (Раул Хилберг), савремени ратови су путем медијских манипулација и идеолошке острашћености доспели у фазу равнодушности. Зло, дакле, има неколико лица и свако је утемељено на жељи за овладавањем и доминацијом.
Тема зла присутна је у књижевности, филозофији и уметности као једно од темељних питања. Велика књижевна дела, од Антигоне до Процеса, имају у себи мотив зла као незаобилазни основ за (не)разумевање стварности. Зло најчешће прати неспоразум који апсурдног књижевног јунака због израженог осећања добра приморава да донесе радикалан животни потез који ће за њега значити – живот или смрт. Зло је вишеслојно, подложно психолошким нијансама и егзистенцијалним двојбама, оно се јавља у крајностима. Радикално зло је спремност да се други убије ради вишег циља, то је линија насиља које се оправдава поштовањем закона, традиције или државе. Не постоји светост живота, него светост закона. У име закона дозвољено је вршити насиље и коначно убити другог човека. Жак Лакан је тим трагом дошао до везе између Креонта и Стаљина. Постоји и друга крајност зла – искупљење посредством савести. То је лик Раскољникова, главног јунака Злочина и казне, који убија у име више идеје, подстакнут злом, али завршава искупљењем у име могућности да добро превлада зло. Насупрот Креонту, који окончава у маглинама чистог зла, Раскољников се баца на колена и целива земљу, схватајући да зло у свету никада не може да створи могућност велике идеје правде.
Могућност избора
Док је филозофија феномену зла приступила метафизички, тежећи да проникне у одговор о природи и суштини зла, књижевност и уметност се мотиву зла отварају са сталном напетошћу и жељом да се зло прикаже у елементарном неспоразуму са животом. Нијансе зла овде су психолошки и језички осветљене тако да представљају чворишта живота. Поента књижевног тумачења зла је непрекидно преобликовање људске деструктивности кроз енергично залагање да је крајња индивидуална слобода немогућа без поимања зла и проласка кроз врата таме. Преображење је могуће само као одговор на зло у светлу чињенице да је човек као биће разума оспособљен да превазилази самог себе, животом наметнуте околности, и погрешне изборе. Зато је одговор књижевности пред питањем зла исцељујући. Само књижевност својим разноврсним психолошким нијансирањем зла може проникнути с оне стране зла и бити довољно јака да зло осветли из перспективе неоспорне моралне оштећености човека, његове подложности паду, искварености и кукавичлуку. Стога не чуди да је Селин, незаобилазна личност француске књижевности прошлог века, дошао до закључка да је зло исконско човеково лице и да се сви масовни злочини у историји чине уз музику оптимизма.
За разлику од Креонта и Раскољникова, који зло правдају вишим идејама, један идејом закона, други идејом правде, Шекспиров Јаго је изворно оличење зла. Он не чини зло из жудње или љубави, него због тога што непрестано настоји да удовољи самом себи. За њега је цео свет само покриће властите потребе да се афирмише и тиме покаже своју способност, прорачунатост и интелигенцију. У његовом лику не постоји тајна, дубљи смисао, он је огољен у пожуди крви, човек непроменљив у моралној искварености. Његово је зло непоправљиво јер не происходи из било које идеје; за Јага је љубав луксуз, тек друштвена манипулација која човека доводи до слепила, слабости и крајње апатије. Два лика књижевног зла – Раскољников и Јаго – представљају две искључиве перспективе зла; једна је подложна трансформацији и тиме могућем самопревазилажењу, док је друга непроменљива и заробљена у својој деструктивној природи.
Башта и пепео
Феномен зла има дугу и занимљиву историју репрезентације на филму. Премда је после Другог светског рата превладавао бојазан да се количина масовних злочина уметнички не може представити, а да се не западне у патетику и кич, постоје бројна филмска дела која су не само осликала масовне злочине и патње него су ушла и у радикално тумачење изворне бити зла чије је постојање омогућило непојмљиве злочине. Упркос наступајућем жаргону идеолошког језика (Теодор Адорно) који подједнако титра о добру и о злу, постоје филмске адаптације зла у којима се успешно развија документарна поетика како би изворност зла кулминирала у експлицитној слици насиља. Али такве слике најчешће су баш због своје експлицитности маргинализоване и јавности представљене острашћеним језиком идеологије и политичке коректности.
Филм Зона интереса (2023) редитеља Џонатана Глејзера феномену зла приступа на уметнички неуобичајен начин. Заповедника Аушвица Рудолфа Хеса и његову породицу од логора где се свакодневно спаљују стотине људи дели само бетонски зид испред кога је госпођа Хедвига Хес засадила виноград и руже. Породица живи идиличним животом, између вртних забава поред базена и породичних излета до оближње реке. Упркос томе што се у позадини пробија густ дим спаљених људи, што се чују пуцњи и људски крици, госпођа Хес марљиво уређује врт, башту и цвеће, притом не одбијајући поклоне покрадене од људи убијених у логору. Њен је задатак да се бори за, како она каже, животни простор, сматрајући то примером оданости партији и коначном решењу. У њеном лику приказан је не само крајњи стадијум баналности зла (Хана Арент) него и крајњи вид изопачене потчињености жаргону идеолошке моћи. Хедвига Хес је хладна, прорачуната, породична жена, усмерена на то да уради најбоље што може како би заштитила себе и своју породицу. Не постоје жртве, не постоји смрт, постоји само измаштани живот усмерен на себе и своје најближе.
Атмосфера филма је језива, осећа се неодређена драматичност и стрепња. Од првих кадрова потпуно црног екрана филм Зона интереса, премда визуелно атмосферичан и сликовит, у позадини непрекидно производи пригушене звукове који допиру из унутрашњости логора, плач бебе, цвркут птица. Изражени визуелни и звучни контраст између нетакнуте природе и машинерије планираног злочина присутан је као поетички симбол доминације зла. Зато је овај филм језив и животан; у њему је истакнута слика огољеног зла које прати потиснути оптимизам. После рата обрађиваћемо земљу... то су речи госпође Хес, која радикалност свог зла оправдава тиме да она ипак само ради свој посао и извршава наредбе у нади да ће једном бити коначно награђена за своја одрицања.
Зло је непредвидиво и динамично, у њему постоји тама и светло. Где је зло, назире се добро. Човек је подложан злу и слаб на себе самог. Зато је у данашње време опште равнодушности према злу истинска победа доброте отварање другом над безданом садашњости, радикална нежност и непролазна снага једноставности. Како је писао Јосиф Бродски – одбрана од зла је могућа „кроз индивидуализам, оригиналност мишљења, хировитост, чак – ако хоћете – ексцентричност”.
