Бавио сам се оним што сам највише волео – џезом

Биг бенд Радио-телевизије Србије, уз свог шефа-диригента Стјепка Гута, вас позива 19. марта (20 часова) у престоничку МТС дворану да заједно прославимо 100. рођендан великана српског џеза – Војислава Бубише Симића. То је уметник који је увек истицао: „Живите, уживајте у животу и у ономе што радите и будите живахни”, поручују из Музичке продукције РТС-а. Иако слабашног здравља у детињству, Војислав Бубиша Симић сада у позним годинама може рећи да је  издржао све недаће џез музичара у Србији и остао веран својој великој љубави – музици. Зато, уочи овог рођенданског композиторског спектакла њему у част, поручује у разговору за „Политику:

– Концерт чекам са нестрпљењем, али и са мало неизвесности, јер се изводе моја дела стара 30 година. Наиме бићу те вечери после толико година представљен само као композитор, са неким од мојих најпознатијих нумера као што су „Поздрав Каунту Бејзију”, „Повратак”, „Валс за Андреу”, „Милкина кућа”, „Велика чочечка игра” и друге. Наравно, верујем и да ћу бити представљен и као дугогодишњи диригент џез оркестра.

Војислав Бубиша Симић, композитор, аранжер и диригент, рођен је 18. марта 1924. године у Београду. Композицију је студирао на Музичкој академији, код Станојла Рајичића и дириговање код Предрага Милошевића, а дипломирао је 1954. године. Аматерски џез оркестар „Динамо” основао је 1946. као први биг бенд  у Србији. Две године касније започиње сарадњу са Забавним оркестром Радио Београда. Од 1953.  почиње да ради као диригент Џез оркестра РТБ-а, на чијем челу је био све до пензионисања, 1985. године и са њим пропутовао целу Европу.

На џез фестивалу у Жуан ле Пену, у Француској 1960. добио је  прву награду за своју композицију „Поздрав Каунту Бејзију”, у категорији биг бендова. Компоновао је дечју, хорску, забавну, џез и симфонијску музику, иако је дириговање увек било у првом плану у односу на његов обиман композиторски опус који броји више од хиљаду дела. Један је од зачетника етно-џеза код нас. Аутор је примењене музике за велики број телевизијских серија, играних и документарних филмова. Добитник је бројних награда и признања и аутор је више књига у којима описује све што је доживео, да се како каже „та искуства ипак не забораве”. Из њих сазнајемо да је Бубиша у кући имао клавир и гитару и учио да свира оба инструмента, клавир с мајком и професорком, а гитару сам. Џез је слушао као дечкић и у Врњачкој Бањи, где је летовао са родитељима.

– Професорка ме је учила класичну музику, а мама шлагере из филмова у којима су играли Фред Астер и Џинџер Роџерс. Тада су у Београду постојале књижаре у којима сте могли да набавите ноте песама Валентина Росија, композиција Дјука Елингтона. Специјализована француска издавачка кућа имала је овде радњу, па сам први сусрет са џезом имао као ђак Друге мушке гимназије док је мајка на клавиру свирала Дјука Елингтона – сведочио је Бубиша. Тако је џез остао његова љубав за цео живот. То није ослабило ни у тешким годинама окупације, а ни по завршетку рата. Као пионир џеза са Биг бендом РТС-а писао је историју овог жанра на нашим просторима и гостовао у свету са много ентузијазма.

Да ли међу данашњим музичарима поједине доживљавате као своје наследнике?

Драго ми је што сам имао наследнике као што су Иван Илић и Стјепко Гут и многи други. Сви су они и врсни композитори, тако да су моји потпуни наследници.

Највише сте препознати као диригент и аранжер, а мање као композитор. Да ли бисте навели неке од најзначајнијих композиција које сте написали?

Моја најзначајнија композиција је „Поздрав Каунту Бејзију”, коју смо извели 1960. године у Жуан ле Пену на Првом европском џез фестивалу, где је наш оркестар победио у тако великој конкуренцији.

У Београду сте са Биг бендом дочекали великане светског џеза Дизија Гилеспија, Елу Фицџералд, Оскара Питерсона... Који су музичари на вас оставили највећи утисак и по чему их памтите?

Дизи Гилеспи је на мене оставио највећи утисак када је са својим џез оркестром гостовао у Београду 1956. године, јер је то био први џез концерт после година немачке окупације. И наравно, Дјук Елингтон, Каунт Бејзи,  Оскар Питерсон и Ела Фицџералд оставили су велики утисак.

Окушали сте се као публициста, а познато је да причате и пишете занимљиво и духовито. Како се јавила потреба да у зрелим годинама почнете са писањем?

Да, познат сам по томе што говорим духовито и занимљиво, али прича дође и прође и зато је било потребно да је запишем. Написао сам пет књига  „Сусрети и сећања”, „Сентиментална путовања”, „Неиспричане приче”, „Звуци времена” и „Срећно путовање”.

Једном приликом сте рекли да сте током боравка на Светој Гори схватили да превише тражите од живота, а да је заправо толико мало потребно. Кад бисте могли поново да бирате да ли бисте живели другачије?

Што се тиче Свете Горе и Хиландара, препоручујем сваком Србину да оде у Хиландар, јер је то јединствено искуство које отвара потпуно нове перспективе у животу. Кад је реч о мом животу и каријери, не бих ништа мењао, цео живот сам се бавио оним што сам највише волео, а то је џез, и имао сам срећу да сарађујем са најбољим могућим оркестрима. Ни 100 година није довољно за такво задовољство!