Бели слез – природни савезник у борби против кашља
Бели слез, Althaea officinalis, цењен је у народу од давнина због својих лековитих својстава, посебно када је реч о ублажавању кашља.
Ова биљка је богата слузи, пектинима, аспарагином, скробом, танинима, фенолним киселинама, бетаином, угљеним хидратима и витамином Ц, што је чини идеалним природним средством за смиривање надражене слузокоже дисајних путева.
Када се конзумира у облику мацерата (хладног чаја) или сирупа, бели слез ствара заштитни слој на слузокожи грла и дисајних путева, чиме се умирује кашаљ и олакшава искашљавање ако има накупљене густе слузи.
Његова способност да влажи гласне жице и омекшава секрет на слузници ждрела и гркљана, чини га корисним не само за сузбијање кашља, већ и за промуклост и тешко дисање.
За припрему мацерата од белог слеза, препоручује се једна супена кашика исецканог корена преливена са 2 децилитра хладне воде. Након што одстоји око 60 минута, чај се процеди и пије више пута дневно. На овај начин се екстрахује слузави део слеза, који је одличан за облагање дисајних путева. Може се засладити са мало меда, али и не мора, пошто сам по природи слади.
Кување корена није добро, јер се тиме извлачи и скроб, течност буде гушћа, али је мутнија и брзо се поквари, јер укисне.
Осим што је ефикасан против кашља, бели слез се користи и за ублажавање симптома горушице, као и код гастроинтестиналних тегоба и упале мокраћних путева. Његова благотворна дејства су разлог зашто је бели слез чест састојак у индустријски прављеним сирупима против кашља.
Бели слез се користи и прављење оригиналних маршмелоу пенастих бомбона.
Бели слез је пореклом из земаља око Каспијског, Црног и Средоземног мора. Одатле се раширио чак у Аустралију и Америку. У многим земљама западне и средње Европе гаји се због корена, листа и цвета, који се употребљавају у медицини. У Србији га највише има по речним острвима и ритовима поред Тисе, Дунава, Саве и других река. Воли лаку, дубоку, влажну земљу, а највише речни нанос, који је повремено поплављен.
