Сазревање уз пријатеље

У животу сваког појединца свакодневно се дешавају промене. Нешто нам прија, због нечега се секирамо, а многих промена нисмо ни свесни. Круг људи с којима се дружимо јако је важан за наше расположење па чак и здравље. Таква комуникација нас опушта, даје нам додатно самопоуздање и чини да се боље осећамо.

– Промене које се односе на пријатељске односе и комуникацију јесу веома важне у животу сваке особе јер се тичу наших потреба. Свако током живота изгради свој стил комуникације и начине како испољава блискост с другима. Неко ужива у великом кругу пријатеља, некоме више одговара да има две-три блиске особе –  истиче психолог Александра Голубовић.

Дружење у кафићу или у свом дому

Различити су и начин и време које проводимо са друштвом. Неко чешће иде на забаве, у ноћне изласке, спортска такмичења, културне догађаје, а неко је склонији томе да попије кафу и поприча у кућној атмосфери, угости пријатеље у свом дому. Наравно, дoдаје наша саговорница, важне су и године, временом се мењају интересовања, теме разговора, па и место састајања.

Млађим особама је врло битно уважавање које добија од свог окружења и блиских пријатеља. Посебно од оних који су на „гласу”, и трудиће се да буду блиске с најважнијим члановима групе. Та потреба за прихваћеношћу донекле ствара и осећај зависности од других. Више смо усредсређени на то шта други очекују од нас, него на сопствене жеље и на то шта сами од себе желимо и очекујемо.

– Када прође доба адолесценције два су главна фактора у нашем животу, одвајање од примарне породице и преиспитивање сопствених вредности у свету у којем живимо. Тада постајемо све више свесни важности својих одлука и одговорности за оно што нам се дешава и за ток нашег живота.

Код неких тада може да се јави стрепња или страх од независности, самосталности, одрастања, јер такву новину у свом животу могу да поистовете с усамљеношћу и недостатком самопоуздања. Резултат доживљеног страха може бити некритичко прихватање научених образаца понашања који су до тада уливали сигурност – каже Александра Голубовић.

Свака нова фаза у животу подразумева и неку кризу, суочавање с нечим непознатим до тада, али она доприноси и сазревању личности, њеној, како би психолози рекли, индивидуацији. После таквих криза личност се ослобађа неких старих навика и прихвата нове које јој постају важне.

Процес индивидуације траје цео живот, што смо старији у већини случајева све више се окрећемо себи и пратимо свој унутрашњи живот, више одмеравамо шта су нам приоритети и шта нам је важније, наравно, никада се не ослобађајући до краја онога што смо у детињству прихватили и научили као образац понашања.

– Није реткост да чујемо коментаре да се права пријатељства стичу у раном детињству, а да каснија познанства ређе доводе до чврстих веза. Истина је да се искреност и отвореност дечјег дијалога не може упоредити с разговором две одрасле социјализоване особе. Али то не значи ни да се искреност у дијалогу и отворености нужно губи с одрастањем и сазревањем – каже она.

Наша саговорница подсећа и да је важно бити искрен према себи. Мењајући се морамо бити отворенији и према себи да бисмо схватили и прихватили оно што нас чини таквима какви смо заиста. Та врста искрености даје нам снагу и омогућава унутрашњи раст и развој.

Прекид пријатељства

– Страхом од промене себе спутавамо, постајемо робови сопствених навика. Промена не значи да треба прекинути пријатељске односе у којима више не задовољавамо своје потребе и жеље. Некада је довољно само препознати нови ниво блискости и адекватно се поставити у самом односу према другима – каже Александра Голубовић.

 Она подсећа да прекид пријатељства није нужан ако и даље постоје интересовања која су заједничка и довољно битна обома да се однос може наставити. С друге стране, ако смо отворени према промени, себи дајемо шансу да упознамо нове особе с којима можемо да развијемо и остваримо емотивну размену која нам је потребна.