Тајна винограда у срцу Београда
Винову лозу је у Улици Риге од Фере на Дорћолу 1928. године засадила јеврејска породица Ешкенази, убијена на Старом сајмишту. Завод за проучавање културног развитка труди се да лозу оживи и настави традицију
Усред центра Београда пузавице винове лозе на зидовима „украшеним” савременим графитима одувек су за многе биле тајна.
У Заводу за проучавање културног развитка, на Дорћолу, у Улици Риге од Фере опстаје једина лоза у центру велеграда.
„Лозу је овде 1928. године засадила јеврејска породица Ешкенази. На почетку Другог светског рата, десеточлана породица Исака Ешкеназија одведена је на Старо сајмиште, одакле се није вратила”, прича Предраг Пеђа Пивљанин, уредник издаваштва завода и историчар уметности.
Лоза је остала да их чека...
Године су учиниле своје, разни усељавани станари нису се освртали на њу и готово је била сасвим осушена када се Завод за проучавање културног развитка, после државног откупа зграде, овде 1981. године уселио. Мало ко је, међутим, знао шта ће с осушеним гранама, све док инжењер агрономије у пензији Петар Деспотовић 1991. није понудио помоћ. Успео је да лози да „нови дах”.
„Наша градска винска пузавица, која као и свака мора да се негује, добила је вегетацију. Добила је и брајду или венац на којем је расла и у чијем хладу смо уживали деценијама. Нас, младе сараднике Завода, чика Пера не само да је ангажовао око резидбе, него и у прскању, брању и муљању грожђа за нашу винарију која и даље, у једном ћошку у подруму, постоји. У винарији имамо своје каце у којима смо муљали грожђе, само плавим каменом прскану врсту сланкаменка”, каже наш саговорник.
Тако су добили еколошко вино три врсте, сопствену дорћолску голубицу, преображенство и аврамов екселент.
„Грожђе смо увек брали после Преображења 19. августа и након Мале Госпојине 21. септембра. Када бисмо справили вино, окупљали бисмо се увек испод лозе поводом славе завода Светог мученика Трифуна 14. фебруара, а онда и поводом Дана планете земље и Дана заштите животне средине, у априлу и јуну. Чика Пера је био с нама до 2017. године. Откада га на овом свету нема и лоза је почела да пати, као да осећа. Али није само то, почеле су да ничу около високе и модерне зграде. За лозу нам је потребна нова и виша метална конструкција, с поцинкованим држачима. У установи културе од националног значаја желимо да вратимо успомену на трагично страдалу јеврејску породицу, на стари Дорћол, али и на наше напоре да лозу оживимо”, каже Пивљанин.
Како сазнајемо, недавно су се јавили представници Пољопривредног факултета у Београду који тврде да има стручњака који би о лози и вину бринули, те су све очи на Дорћолу с надом упрте у њих. Од 70 килограма грожђа добијали су некад 20 до 30 литара вина. Мала производња давала је сјајно вино, што би желели да понове.
Чика Пера је у аманет оставио неколико изрека. Једна од њих је: „Гајење лозе је синтеза природе и духа”, а друга „Вину је лоза мајка, земља је отац, а време је његова судбина”.
