Једна бечка прича
Београђанка Анђела Греговић, уметница с више занимања, у престоници Аустрије повећава листу филмова у којима је играла, а у њеној импресивној уметничкој биографији су и нека велика имена: Хајнер Гебелс, Роџер Ејвери и Џон Малкович
Ко је Анђела Греговић, тешко је то у две-три речи казати. Лакше је рећи да све што је у животу (на)учила и радила у границама је културе и уметности: дипломирана је пијанисткиња, затим глумица, редитељ, менаџер, предавач на бечком Универзитету примењених уметности. Додамо ли томе да је и полиглота, онда јој префикс мулти сасвим пристаје.
Ова Беогрaђанка већ дуго је на бечкој адреси, али када смо је упознали, дошла је из Италије да на сцени Народног позоришта „Раша Плаовић” (2006) постави камерну оперу Моцарт и Салијери Римског-Корсакова, који се инспирисао једном од такозваних малих трагедија Александра Пушкина. После студија у родном граду, где је учила и глуму код Гордане Марић, наставила је исту причу у Италији. Тамо је била у прилици да учи и ради са изузетним уметницима какви су Хајнер Гебелс (редитељ и композитор) и Роџер Ејвери (писац и редитељ), с Квентином Тарантином, добитником Оскара за сценарио чувених Петпарачких прича. Гебелс, кога је публика нашег Битефа (лауреат је и Политике) добро упознала, у Италији је радио театарски пројекат с „младим снагама”, а срећу да се нађе у „лабораторији” овог мултидисциплинарног уметника имала је и Анђела Греговић. А када је о Ејверију реч, на самом врху глумачке листе његовог филма Глитерати (они који су богати, познати, мондени…) стоји њено име, а уз њега и име лика – Терористкиња.
С таквим уметничким пртљагом преселила се у Беч, на радно место предавача који студенте подучава стварању сценског простора. Та висока школа је у улици која носи име чувеног сликара Оскара Кокошке, њеног некадашњег ђака. Прихватити улогу педагога за њу није значило збогом улогама филмским, оном што је њена уметничка душа преферирала. Вероватно преломни тренутак у стварима (не)глуме за Анђелу била је поверена јој главна улога Ангеле у филму Бранд (2012), немачког редитеља Томаса Рота, у коме ће се ова почетница наћи у кругу глумаца највишег ранга у немачком говорном подручју. И, штавише, замало и добити годишњу награду за најбољу главну женску улогу. Није мало бити ни међу три номиноване за тог „аустријског Оскара”?
– Тај Бранд (игра га Јозеф Бирбихлер) писац је коме је жена тешко болесна и који ме ангажује за њену неговатељицу. Али када им се деси и љубав, онда се и драмски вртлог ове приче појачава… Због те Ангеле била сам на дугим специјалним припремама. У клиникама бечким „глумила” и медицинску сестру и пацијента. И то моје „претварање” дало је резултате – и на болничкој и на филмској сцени. А у мом следећем, аустријско-украјинском, филму Ружно (приказан на Фесту 2018), у режији Јурија Речинског, опет се велики део приче одвија у болесничкој постељи, али у њој сам била ја. У истинској болници – Тисућка у Кривом Рогу у Украјини. Моја улога Хане везала ме је за кревет у шок-соби пуна 33 дана.
Посебно су биле занимљиве предрадње за излазак пред камере у ТВ филму Место злочина – врата пакла, у коме игра Теу, која је, због егзорцизма у 21. веку, постала професорка теологије на универзитету. У својој борби та храбра жена ће у Бечу наћи врата пакла и због тога страдати.
– Много сам страница прелистала да се саживим с тим ликом. Ишчитавала Артура Милера, Дантеа…, пробала да се упишем на курсеве, конференције у разним теолошким институцијама у Италији, али ме нису прихватили. Врата су за мене била затворена. Али ја сам нашла своје начине, има још увек егзорциста и оних који и данас докторирају на тој теми – каже нам тоном глумца-истраживача.
Иначе, историја Беча познаје и лов на вештице. Пуно их је страдало, али је само једна Елизабета, која и данас има улицу у престоници, 1583. горела на ломачи. Ипак, кренимо у неку другу, ведрију причу – зове се Don Who? – у којој је Анђела Греговић тумачила две улоге и била главни менаџер пројекта. А ко је Don Who?, у најкраћем: неко настао на бази Молијеровог Дон Жуана.
– Мој универзитет, с још неколико образовних и филмских установа, реализовао је овај пројекат од десет епизода, посебан по својој димензији. Стварало га је десет младих редитеља, десет сценариста, десет продуцената, десет камермана, десет тимова костим/бина/реквизити/светло, с више од 100 учесника и глумаца, а међу њима је и велико име Џона Малковича, који се појављује гласом. За младе била је то добра школа.
А кад сте ви за катедром?
– Студенте учим да оно чиме се бавиш мора да ти буде најважније и труди се да то урадиш најбоље што можеш; најлепше и застрашујуће је бело платно пред уметником; али ту је уметност да учини немогуће могућим; говорим и о темама као што су објектификација језика, сопственог тела, самог себе…
Учите студенте, а и сами сте у непрекидном учењу…
– Имала сам срећу да сам својевремено учила глуму и у Њујорку, код Сема Шахта, асистента чувеног педагога глуме Лија Стразберга, у школи коју су похађале многе филмске звезде. Ја и данас не престајем с дошколовавањем. Током короне мог сина Тина ставим да спава и, хоп, на онлајн час до поноћи у најлепши њујоршки студио глуме. И то је увек нешто незаборавно.
А филмска веза с Београдом, да ли постоји?
– Да, али засад без имена. Биће филма ако буде средстава.
Антрфиле 1
„Ружно” у Кривом Рогу
Филм Ружно великим делом снимљен је болници у Кривом Рогу, у том Челичном срцу Украјине, како зову овај град, који је велики рударски и металуршки центар, у коме је и једна од највећих термоелектрана у ратом захваћеној земљи. Због свега тога то „срце” данас није баш у најбољем стању. Мета је честих руских ракетних удара, а можда и зато што је родни град украјинског председника Володимира Зеленског.
И једна занимљивост: Криви Рог дуг је скоро 100, а широк око 20 километара и важи за најдужи град у Европи.
Антрфиле 2
Филм породично наслеђе
Није Анђела Греговић прва глумица с тим презименом. У раној историји југословенског филма записано је име и Вере Греговић, лепотице која је играла насловне улоге у Софки (1948) редитеља Радоша Новаковића и Ханки (1955) Славка Воркапића.
– Ако гени имају улогу и оживљавају претке у генерацијама потомака, моја баба и ја можда смо добар пример. Да је још мало поживела, она би се обрадовала свакој мојој улози и почастила би ме неким корисним саветом – каже Анђела.
