Уникати за свет из седам и по квадрата

Погледе пролазника привлаче уникатни ручно рађени предмети и слике у невеликој галерији где се нашло места и за делић радног простора. Све то на седам и по квадрата, на уочљивом месту уз главну улицу у Ужицу.

Ни мање радње, ни више воље за рад, позитивне енергије, стваралачког задовољства...

У то уметничко занатство свој таленат, упорност, животно искуство удружила је Ужичанка Тања Кендија. Она прави уникатне предмете од хладног порцелана и дрвета, ствара слике у акрилу. Па их продаје по Србији и свету, стигли су и у далеку Аустралију. По њима се „Уникат плус” зове ова Тањина радња-галерија.

Уметничка жица

До пре деценију ништа у свакодневном животу Тање Кендије, супруге и мајке с неизвесним запослењем у трговини, није слутило да би могла овим да се бави. Наводило ју је у те уметничко-занатске воде породично наслеђе посвећено обради дрвета: у оближњем селу Кремна под Таром прадеда је правио колибе и гумарабе, потом деда буриће и каце, отац израђује брвнаре и намештај од пуног дрвета, а Тањин брат бави се дуборезом. Она је, мада с том „уметничком жицом”, ипак сама бирала свој пут.

Родила се и одрасла у Ужицу, у средњој школи учила машинство, затим студирала право, али није радила у тим струкама, него оно што се нашло, у једној трафици. А то упослење неизвесно, остајала је без посла током обе трудноће. Околности су је натерале да нешто мења.

Волела је да прави и осликава разне предмете, има смисла за то. Решила је пре деценију озбиљније да се опроба, у виду хобија. Декупаж јој се наметнуо као почетни корак.

– Онда сам у једном тренутку преломила да би уметничко занатство могло да ми постане посао. Кренух уз гесло: с оним што имаш направи највише што можеш. Упустила сам се у нове пословне воде, с пола плате отишла да тражим локал који ће да буде моја оаза. То је ова радња-галерија у седам и по квадрата, мој први и садашњи простор. Овде сам основала фирму 2019. године. Унутра се и излаже и ради. Наравно, простор је одавно премали, али ту сам се ушушкала, не могу да замислим да се у какав већи локал преселим. Део посла сам пребацила код куће, тако да све успевам.

Прву годину радила је декупаж, али се тада тржиште у граду заситило те врсте производа. Онда се појавила корона, околности нису ишле наруку њеном стваралаштву.

– Управо тада почела сам да правим декоративне предмете од хладног порцелана, природног материјала који се прави од јестивог густина и лепка за дрво. Кад очврсне, могуће га је вајати као пластелин, а суши се на ваздуху. За то обликовање и ручно украшавање добила сам прошле године од Министарства привреде сертификат старих и уметничких заната. Доживљавам га као привилегију, јер је врло мало произвођача у нашем крају с овим сертификатом – прича Тања.

Ипак, слике су је винуле и ван тржишта Србије. – У доба пандемије и изолације одважила сам се да сликам, иако нисам школована у уметности. Предложили су ми то људи који ме познају, мада сам сматрала да је за сликање потребно одређено знање које немам. Кренула сам на неки свој начин и, кажу, успела. Техника је акрил: на платну, лесониту и дрвеним предметима. То је нешто што се од мојих производа понајвише продаје. Око 600 слика продала сам у минуле три године. На њима су углавном сеоски мотиви, то је моја омиљена тема: предели, зеленило, ливаде, цветни мотиви, четинари поред којих сам расла у Кремнима и на Тари...

Од хладног порцелана прави и кутијице за кључеве, подметаче, тродимензионалне слике... Од дрвета – кутије, свећњаке, декоративне ситнице. Осликава столице, троношке, сточиће, старе пегле, тикве-натеге, разне старинске ствари које људи желе да одрже у животу. Њен рад је по духу традиције препознатљив.

Маркетиншки искорак донело јој је оглашавање о црном петку на друштвеним мрежама и у медијима, па је продају проширила по Србији: прво украсних предмета, а онда и слика. Није се појављивала на базарима и изложбама. Истиче парадокс да Ужичани можда и најмање купују, Тањини уникати чешће долазе до купаца ван Ужица, у Србији и иностранству.

– Сада сам презадовољна, нисам очекивала да ћу оволико постићи. Показало се да је за све у животу вера јако битна. Вера да не бринете да ли ћете успети, да имате самопоуздање.

Породица подржава Тању: не само њен супруг Емил (чији је деда рођен у Марибору, као војно лице овде добио посао па се оженио Ужичанком), него и ћерке Ружица (17) и Марија (13). Обе су талентоване за сликање, до купаца стижу и њихови успели радови. С тим што је Марија мамином послу више посвећена, а одликаш Ружица школским обавезама.

Посао као уживање

– Децу првенствено учим да заиста може да се ужива у ономе што се ради. Не треба да усвајамо ту формулу да је за какво остварење потребан неки напоран труд, како морамо да се мучимо и ломимо да бисмо нешто створили. Треба наћи нешто у чему заиста уживамо, да од тога направимо посао који ће нам представљати уживање – уверљива је Тања.

Има поруку и за друге:

– Не постоји ограничење да већ данас почнете да остварујете своје снове. Не треба се упуштати у размишљања да ли је то изводљиво, нити дуго вагати реалност, околности, шта може бити, а шта не. Једноставно, треба гледати само у једну тачку, а то су ваши снови и циљеви. При томе ваља знати да је веома битна љубав према послу и добра организација дана. С тим је могуће успети, ја сам доказ за то.

Избор посла кренуо од „Магазина”

 – Листајући разну штампу на свом претходном послу пре деценију читала сам „Политикин” додатак „Магазин”, који ми се допада због занимљивих прича и неговања традиције, па ту спазила текст о једној жени из већег града у Србији. Она је пред крај радног века постала технолошки вишак у фирми где је радила. Посветила се изради предмета декорисаних декупаж техником, добро се снашла, то јој је постао извор прихода. Њена животна прича и мене је инспирисала – описује Тања сада за „Магазин” своје почетке.

(Антрфиле 2) Црни петак добродошао

Људи су за Тању Кендију чули у години пред корону, и то у јесен кад је био такозвани црни петак. – Револтирана тим називом и обичајем који није у духу наше традиције, на фејсбук налогу написала сам да црни петак за „Уникат плус” не важи, поручила људима да за верске празнике и крсне славе имају попусте од 20 одсто. Та моја објава, подељена и на локалном порталу, изазвала је неочекивану пажњу, прича је просто планула. Писали су о томе и медији, чуло се за „Уникат плус”, искреним ставом несвесно сам се изрекламирала. Усред пандемије наши људи који живе у иностранству нису могли да дођу у Србију, па су ме звали и тражили да спакујем своје производе и пошаљем њиховој родбини у Србији. После короне ти људи из дијаспоре почели су да долазе, од мене купују и носе у иностранство. Када је реч о мојим производима, колико знам, најдаље су стигле четири слике у Аустралију, а слала сам и у Италију, Шпанију, Британију, Немачку... Све из ове галерије од седам и по квадрата – истиче наша саговорница.