Док је људи биће и амајлија

Док је човека биће и амајлија, а и било их је од када је света и века. Људи се боре против својих страхова, бране се од урока, осећају потребу за заштитом и верују да им одређени предмети у томе помажу.

Да ли је то заиста тако нема коначног одговора, још нико није донео извештај „с оног света”, али вероватно да они који верују у амајлије осете и њихово благотворно дејство, ако ни због чега другог оно због плацебо ефекта, односно аутосугестије.

Талисмани и амулети за срећу

Амајлије или хамајлије називају се и талисмани, амулети и слично. То је предмет природан или створен људском руком, за који се верује да је обдарен посебним моћима да заштити и донесе срећу.

– У многим културама раширено је уверење да штите од болести, урока, злих очију, неплодности, па чак и смрти од метка, ножа, тровања, уједа змије и сличног. Амулети се носе на лицу или држе на одређеном месту као што је, на пример, кров или у пољу. Људи их носе окачене о врату или под мишком, а детету се обично зашију на капу или се носе као брош. Изрази амајлија и талисман често се користе наизменично, али се талисман понекад дефинише као угравиранa амајлија – објашњава етнолог др Саша Срећковић, сарадник београдског Етнографског музеја.

Он наводи да има више врста природних амајлија: драго камење, метали, зуби и канџе животиња, кости, биљке... Амајлије које је направио човек, подједнако разноврсне, укључују верске медаљоне и мале фигурице. Међу верницима се сматра да амајлије црпе моћ из њихове везе с природним силама, из религиозних асоцијација или њиховим прављењем на ритуалан начин у повољно време.

Праисторијски народи користили су природне амајлије у сахранама, а такозване фигурице Венере које датирају из периода од око 25.000 година пре нове ере могу се сматрати као најраније познате амајлије које је направио човек. Такозвани Макгрегоров папирус из старог Египта наводи 75 амајлија. Једна од најчешћих била је буба скарабеј, коју су носили и живи и мртви. Скарабеј је симболизовао живот – можда зато што је буба гурнула куглу балеге која је идентификована са сунцем и за коју се веровало да садржи јаја бубе или можда зато што је њен хијероглиф био исти као и за глагол „постати”. Сматрало се да скарабеј преводи срце умрле особе „на онај свет”. У Египту су магичне формуле првобитно рецитоване преко амајлија да би им дале своју моћ. На крају су биле уписиване и ношене саме.

У средњем веку хришћанске амајлије су укључивале традиционалне реликвије светаца и писма за која се каже да су послата с неба.

Међу Јеврејима припрема амајлија постала је рабинска функција. Муслимани данас често носе стихове из Курана, имена Бога или повезане свете бројеве у малим торбама. Хришћани могу да носе крстове или распећа, а статуете Богородице се налазе у неким римокатоличким домаћинствима. Популарна врста амајлије је „амајлија за срећу” као што је камен за рођење или зечја шапа.

Етнолози и црквени великодостојници и свештенство понекад се разилазе у тумачењима ових предмета за „одбрану и заштиту”, како их у шали назива наш саговорник. Тешко је рећи када амајлије имају позитивно дејство на човека, а када могу постати и средство за злоупотребу од разних магова који спроводе манипулације или желе лаку зараду. Наравно да веровање у одређене предмете Црква неће подржати, а изричито је против било какве магије, јер је у епицентру њеног веровања Исус Христ, али и у хришћанским ритуалима, сматрају етнолози, користе се неки предмети који персонификују божанство.

– Људи верују да предмети имају натприродну моћ или, другачије речено, да је божанска моћ у предметима, а раширено је и веровање у лековито дејство делова тела светаца, односно моштију – каже Срећковић.

Победити страхове, искоренити смрт

Он објашњава да је западна култура више индивидуалистичка, она је појединцу донела велику слободу и самопоуздање, али је истовремено можда превише окренута науци, технологији и посебно медицини, која жели све да промени и да искорени не само страхове, већ и смрт.

– Смрт је, наиме, у западној култури последњи непријатељ који се мора искоренити. С друге стране, у азијском Бутану мудраци поручују да свако бар пет пута дневно мора да помисли на смрт, јер не треба бежати од дубинског бављења сопственом егзистенцијом. И занимљиво је, по разним истраживањима, вели сарадник Етнографског музеја, да је народ Бутана међу пет најсрећнијих на свету.

У тим културама људи су свеснији пролазности, па не придају толико значаја и неким неуспесима, не одају се превеликим амбицијама, које не могу испунити, труде се да узму од живота оно што могу. А на том путу до лакше егзистенције помоћи ће вера, али и амајлије могу бити од користи, макар и као аутосугестија.

Дечји ланчић око врата

Интересантни предмети, талисмани и амајлије могу се ових дана видети и на изложби у Етнографском музеју под називом „Тимор мортис”. Аутор Саша Срећковић уврстио је међу експонате и предмете из српске, мексичке и влашке традиције, који су део богате збирке Етнографског музеја.

У мноштву оригиналних и мистичних предмета посебно се истиче богато украшена амајлија на сребрном ланчићу која се стављала деци око врата као заштита од злих очију, као и мноштво мотива које је Сима Тројановић, наш први школовани етнолог и антрополог, пронашао почетком 20. века. Значајан део поставке чини и више надгробних споменика који датирају од 16. века надаље.