Београдско благо – Десанка Максимовић
Најпознатија, најчитанија и најпревођенија српска песникиња – Десанка Максимовић и данас, 125 година од рођења и 30 година од смрти, има шта да поручи. Можда више него икада.
О томе како је живела, шта је сањала, како се односила према људима и какав је траг оставила у емисији серијала „Београдско благо” ауторке Невене Милић, која је сутра на програму РТС 2, у 10.25, говоре др Светлана Шеатовић, управитељ задужбине „Десанка Максимовић”, проф. др Бојан Ђорђевић, Душан Петровић, унук Десанкине најмлађе сестре, Војислав Карановић, добитник награде „Десанка Максимовић” за 2019. годину, и Елизабета Ненин из Центра за дубинску психологију и анализу снова „Др Иван Настовић”.
„Чувајмо све добро, свето, што је у прошлости било, не сецимо то и не измишљајмо нешто друго, него настављајмо на добре и светле ствари прошлости – нове и светле ствари будућности” – био је аманет песникиње Десанке Максимовић.
Наша славна песникиња имала је окрепљујућу реч за све, иако је сама била сетна, говорећи: „Чудновато је да песници који су тужни – уливају наду. То би какав филозоф, Кроче или Доброљубов, боље објаснио. То је страх од зла и жеља да буде боље. Радују ми се очи, али сам у души сетна. Можда зато што увек мислим о пролазности, шта ће даље бити с мојим народом, и другим народима.
Новинарка РТС-а Невена Милић је за серијал „Београдско благо” снимила две емисије о Десанки Максимовић.
– Минулих десет година истражује време, простор, људе. Сада је то мала али вредна колекција, са више од двадесет телевизијских записа. Сваку причу у серијалу „Београдско благо” раслојавала сам као када расечемо црни лук па одвајамо његов део по део, до срца – сликовито нам описује свој начин рада Невена Милић. – У једном слоју проналазила сам причу о човеку, у другом о друштву, у трећем о народу… и тако редом. У овим емисијама много је тога стало, само је питање шта ће ко у томе да види, јер то су слојеви са различитим значењима. За мене је било јако важно да схватимо колико смо сви ми повезани, колико смо сви заправо једно. Да чувамо своје наслеђе, оно што су нам оставили наши великани.
